Vidim da naginješ biljnoj ishrani, pa ti mogu preporučiti da napraviš humus. U (Super veru) kupi sirovu leblebiju, potopi u vodi i sutradan kuvaj 1 sat. Zrna samleti u seckalici uz dodavanje malo tečnosti u kojoj se kuvalo, da se dobije gusta a glatka masa. Dodati sok od 1 limuna i oko 200 grama tahinija, himalajsku so i 5,6 kašika extra virgin maslinovog ulja, po želji u deo staviš peršun, u drugi paradajz pire, u treći beli luk, u četvrti luk vlasac, u peti čili prah. Pretpostavkjam da znas da je tahini u stvari susamova pasta. Malo je skupa, ali ukusna. Moj sin ga namaže na dvopek i stavi med, prava poslastica podseća na alvu.
Sve ovi ti pričam uslovno, najbitnije je kako ti postaviš prioritete. Svaki treba da radi onako kako se najbiolje osecća. Ako u nečemu ne uživaš i radiš pod prisilom, frustracijom, onda nikakva korist od najbolje hrane.

Са Јасном коју знам још из врмена, моја мати је то звала „када је Бог ишао по земљи“, повремено разменим по коју у смислу психотерапије. Тако ми шаље како и она користи филмове и онда о храни. Сматрам да то вреди да поделим: Volim da spremam jela i kolače. Ne spremam klasično i ne trošim više od sat i po vremena za ručak, isprobavam nove stvari kao siitake pečurke, kinou, kvalitetne ribe kao smudj i brancin. Namesto kupovnih kolaca radije jedem crnu čokoladu, smokve, urme, sa brazilskim, makadamija, indijskim i običnim orasima, pečene leblebje, kikiriki, suvo grožđe, brusnice… Mislim da je važno šta stavljam u sebe i to činim kad god mogu. Ne znači da svaki obrok i kolač moraju da budu takvi. Jednostavno mislim da je to ulaganje u kvalitet zivota.

Svojevremeno sam kupovala kolače za sv. Nikolu a pokojna mati je bila veoma ljuta. Zalud sam branila stav da svetac nije ženomrzac. Nisu to bili domaći kolači. Na nesreću su se ti tzv. moji pojeli pre njenih. Avaj. Bilo je to strašno. Uz sve to ne razmišljajući izgovorih da je proja koju otac pravi meni lepša. Joj… koliko je bilo crvenih kartona.
Tek na poslu počeh da delim recepte za kupovne kolače i torte. Verujem da je lako zamisliti epilog kada su me razotkrili.
Evo recepta koji je originalan i koji zadam da defokusiram Priču o dizalici. Tanke kore i fil kombinovan od ljutih seckanih paprika u pavlaci, mirođije, kima, jednog jajeta, sitnog sira.
I evo recepta od npr koleginice Sneki Č. Dno dublje posude prekriti uljem, staviti kašiku začina C i kada porumeni, dodati oko 1,5-2 l vrele vode (brže proključa) u koju se nastružu krompiri, celer, šargarepe. Dodam paškanat, kim, so, lorber, zrna bibera. Sačeka se da proključa i eto ručka. Priprema se cca oko 15min.

Npr. Mlada lepa žena kroz suze priča kako su njene ljubavne veze ovakve i onakve jer eto ona je za sve kriva. Koliko tu samo ima koješta istine da je ona uvek kriva. Ćutim i kažem da za domaći pogleda film „Kako izgubiti dečka za 10 dana“. Sledi salva smeha i toplo i jednostavno „baš volim što sam Vas pronašla“.
Ili možda: nakon smrti supruga a pošto je odbila da se centrira u sinovljevom životu, NJENA mati savetuje da tek sada mora da brine o regulativima. Ne mora baš da otkupi celu zadnju stranu za svoju čitulju niti mora da uvežbava da je sahranjuju, ali …obraz je to. Očarana sam. Kažem: ima film „Čokolada“ sa Juliette Binche i Alfred Molin-om, gde je jedna gospa „u žalosti za svojim suprugom“. Julitte Binoche izgovara, osluškujući, da je od drugog svetskog rata IPAK prošlo 15-ak godina, dok je sagovornik ispravlja da je pomenuti suprug poginuo od granate u prvom svetskom ratu. Lafica je ta Juliette Binoche, kako je odglumila ovu informaciju u mestu nazvanom Spokoj.
Ili npr. poslati mladi čovek koji shvata da devojke ipak žele muškarca koji se raduje svom poslu. I da se ne pecaju na parice. Izgovaram da za domaći pogleda film „Sve o dečaku“ i lika koji se zove Vil (Hugh Grant). U momentu dok izgovaram, vidim ljutnju u njegovim očima. On zna. On razume. Ali je komformista i pristaje na to.
Ili npr. duhovno lep ovozemaljski mlad čovek koji inatom odgovara na nerazumevanje domestikalnog miljea. Njegov film je „Društvo mrtvih pesnika“. I da, hvata poentu u letu. Teško je kada si pametan.

”Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugi neko drugo, možda je istina na Tvojoj strani a možda nije.
Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugo dvoje drugačije, možda Si u pravu a možda nisi.
Ali, ako Ti imaš jedno mišljenje a svi ostali drugačije mišljenje, bez sumnje, istina je na Tvojoj strani, jer Vaseljena ne poznaje konsenzus mudraca”.
Ovakav odrasli i svesni izbor podrazmeva hrabrost, posvećenost i druge možda arhaične vrednosti. Pitanje je da li ostati u ”Park”-u ”iz doba Jure” ili abdejtovati sebe u ime samopoštovanja u ”osećanje lične vrednosti je temelj discipline, upravo zbog toga, što ćemo kada se osećamo vrednima, voditi računa o sebi na svaki mogući nacin. Samodisciplina je dokaz da pazimo na sebe”.

Причу ми шаље „самарићанин“ Марија. Мени непознати Кафка: Франц Кафка је једном, шетајући парком, срео девојчицу која је плакала зато што је изгубила лутку. Кафка ју је тешио речима: “Твоја лутка није изгубљена. Само је отишла, ја сам је видео и причао са њом и рекла је да ће се вратити.”
Договорили су се да се нађу на истом месту следећег дана. Oбзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га девојчици.
“Молим те, не тугуј за мном. Отишла сам на пут око света. Писаћу ти о својим авантурама.”
Био је то почетак дружења девојчице и писца, у коме је сваки нови сусрет доносио извештаје о живописним луткиним пропутовањима.
При последњем сусрету, Кафка је поклонио девојчици лутку. Била је потпуно другачија од оне лутке коју је девојчица изгубила, али је носила у себи цедуљицу са поруком: “Путовања су ме променила.”
После много година, када је ова девојчица порасла, пронашла је скривену поруку унутар лутке:
“Неминовно је да ћеш све што волиш у животу у једном тренутку изгубити, али, на крају, љубав ће се вратити у неком новом облику.”
Остајем замишљена колико свима нама треба спокој, унутрашњи мир. И како нечија доброта може да премости тугу и бригу.

И друга легенда:
Postoji jedna legenda, niko ne zna gde i kako je nastala, niti da li je tačna, ali koja priča jednu priču, koja se negde tiče i dotiče svih nas…
U davna vremena, kada se jedna velika carevina prostirala na tri kontinenta, i na ta tri kontinenta је pokušavala da prenese svoju kulturu, civilizaciju, ideju dobrog i lošeg, vrednog i bezvrednog…
U samom srcu te civilizacije, u večnom gradu, kako su ga zavli, živeo je jedan čovek… Čovek, po retko čemu različit od ostalih žitelja večnog grada… Već u nekim godinama, udovac, sa dva sina, ali sa izuzetno dobrim srcem… Pomagao je svima i činio dobro, podigao je dva dobra sina i oba su mu bila za ponos… jedan je bio pesnik, izuzeto popularan u to vreme, a drugi…. običan vojnik. Otac se trudio da prenese svoje vrline na svoju decu, u mnogome je i uspeo – oba sina je krasilo dobro srce, obojica su se trudila da čine dobro i da pomažu svima… Otac se ponosio sa oba sina, ali sa jednim ipak više nego sa drugim, onako tajno, pokušavajući uvek da sakrije preterao zadovoljstvo kad bi neko pričao o pesmama i popularnosti njegovog sina…
I tako, kako je sudbina htela, jednog dana, hodajuću ulicom, ovaj čovek primeti kako kočija ide ka dečaku. Čovek potrča, gurnu dečaka ali sam bi pregažen. Dok je umirao, video je anđela kako stoji pored njega. Anđeo mu se obratio: Bio si dobar celog života, čak si i sad stradao spasavajući tuđ život. Reci koju želju želiš da ti se ispuni kao nagrada za tvoja dela? Čovek, koji više nije imao potrebu da krije svoje zadovoljstvo zbog uspeha svog sina, slično kako mnogi roditelji vide neku sopstvenu zaslugu u uspehu svoje dece, poželeo je da ga anđeo povede kroz vekove koji dolaze i da mu pokaže slavu njegovog sina. I tako, anđeo je uzeo ovog čoveka, vodio ga kroz vekove, po celoj kugli zemaljskoj, i svuda mu pokazivao kako ljudi različitih uzrasa, kultura, boja kože čitaj knjige. Čovekova sreća je sve više i više rasla. Kada je video sve, upitao je anđela: da li svi ovi ljudi čitaju pesme mog sina? Anđeo je zbunjen stao: Koje pesme? Čovek se našao u čudu: pa pesme mog sina pesnika… A, te pesme, nastavi anđeo, ne čitaju ih, tvoj sin je bio malo popularan u svoje vreme, ali ubrzo nakon njegove smrti ljudi su zaboravili i njega i njegove pesme. Čovek se zaprepastio: pa šta onda čitaju?
– Vidiš, onaj tvoj drugi sin, onaj koji je bio običan ivojnik, za koga narod nije znao i na koga niko nije obraća pažnju jer je bio suviše običan…On se dobro pokazao u vojsci i postao je kapetan. Poslali su ga u daleku zemlju. Jednom se našao u životnoj opasnosti i sluga mu je spasao život. Budući da je bio dobrog srca, on je osećao neizmernu zahvalnost prema tom slugi i prirastao mu je za srce. I slugu i sluginu porodicu je doživljavao kao najrođeije, govorio je da nikad ne može da se oduži sa ono što mu je uradio. Jednom se sluga razbole. Tvoj sin je dovodio lekare ali niko ije mogao da pomogne…a onda…onda je čuo da Božiji Sin hodi tom dalekom zemljom, i odlučio je da nađe Božijeg Sina i da od Njega zatraži da mu izleči slugu. I pronašao ga je, i u svojoj dobroti i poniznosti, on Mu je rekao da nije dostojan da mu Sin Božiji uđe u kuću, i zamolio Ga da samo kaže i da će sluga njegov ozdraviti… I tako, vekovima, po celom svetu, ljudi čitaju o tvom sinu…
Ko što rekoh, ne zna se odakle potiče legenda, ko ju je napisao… možda je ovo samo još jedna ”fusnota” na Hristovo kazivanje da će mnogi poslednji postati prvi, a mnogi prvi poslednji… A možda je i fusnota na Hristovo kazivanje Marti da se trudi oko mnogo stvari, a da je njena sestra Marija izabrala da se trudi oko onog što je važno…
Bilo kako bilo, vremenom sam naučio da uvek ima istine u legendama…

Драго ми је да захваљујући колеги Стеви и уз његово одобрење, делим ово са Вама.
Христос се роди! Заиста се роди! Желим Вам свако добро од Богомајке и од људи.

У току завршне године едукације из трансакционе анализе-
психотерапеутски уговор са ЕвропскаАсоцијацијаТА, на некој
радионици група различитог нивоа едукације, упознајем колегу
Стеву С., који је теолог по основном образовању, и који ми је
послао ове ванвременске приче/ легенде. Сматрам да су
ппримерене овом великом празнику, и уз дозволу млађег колеге,
делим их са Вама.
Postoji jedna legenda – govori o monahu koji je imao viđenje…
Išao je kroz pustinju, sunce je bilo jakо, vode nigde, nigde ničeg na
vidiku, osećao se teško, iznemoglo, taman tolko da pomisli kako mu je
taj hod kroz pustinju nešto najteže što je ikad doživeo do tada…
Najednom, okrenuo se iza sebe i video dva para tragova, jedan iza sebe
i jedan pored svog. To ga je začudilo, naglo se okrenuo u stranu i video
Hrista kako hoda pored njega… Monah se oduševio, odjednom, osećaj
iznemoglosti i teskobe je nestao, na njegovom licu se pojavio osmeh,
dobio je neku neočekivano snagu i nastavo da hoda brže i odlučnije
nego ranije…. Hodao je i hodao, bivao je sve više i više žedan, sunce ga
je sve više peklo, pustinji nije bilo kraja, koraci su postajali sve sporiji,
disanje sve teže, očaj i teskoba su ponovo došli, ali, čini se, mnogo jači
nego ranije… Monahu je polako počela da dolazi misao da ne može
više, da je kraj, da mu ostaje samo da padne i da čeka neizbežu smrt.
Okrenuo se još jednom oko sebe, ali ovaj put, video je samo jedan par
korako kako ostaje za njim. Pogledao je ka nebu i skoro nečujnim,
očajnim glasom rekao: Eto Bože, nema tvojh koraka pored mojih, kad
mi je nateže ti si me ostavio…

Odmah je začuo glas: Koraci koje vidiš iza sebe su moji, ja te nosim…
Vremenom sam naučio da u svakoj legendi ima istine…

Можда би могли погледати филмић Сkруџов Божић.
Или прочитати књижицу норвешког аутора: Нага пред
вољеним, Ј. Висе; о љубави, вери, невери, о нама ситним малим са
великим жељама.
Онима који славе, честитам и желим унутрашњи мир, добро
здравље, радост, срећу, блискост, парице, успех…свако добро од
Богомајке и од људи.

Молим замислите сцену: Пре много година, професор нпр. Вирус је у уводу свог предавања за специјализанте психијатрије, тражио да специјализанти устану и минутом ћутања одају пошту преминулој докторки стоматологије из нпр. затворске болнице. Пацијент који је извршио тај чин је психијатријски пацијент, и „своје лекове је редовно пио“. “Био је у ремисији“. Дуго сам носила грч, јер је акт носио имплицитне информације. Онда сам тражећи посао отишла тамо на интервју. Питала сам о поменутом дешавању…
Заболела ме је скорашња информација, варила сам је два дана. Мени драга колегиница, хуманистичког факултетског базичног образовања, је искуствено повезивала страх са пројективном идентификацијом. Па то је опасно јер пацијенти … , помислих. Престала сам да причам. Окренем главу.
Често сусретнем школоване терапеуте из психотерапија, али и не о медицини или човеку, који се хвале како они „Скајпом лечим пацијента која има депресију и биполарни поремећај“ „долази ми на сеансе шизофрени…“, или „homocidne pulzije“, и онда се позову на психијатрицу код које иду на интервизију. Чак и факултети са хуманистичком орјентацијом, не дају ни праксу ни развој односа са људима са менталним поремећајима. На жалост, често се у име материјалног благостања фаворизују овакве недоследности. Све док се не понови да је психијатријски пацијент „у побољшању“ и са „терапијом коју редовно узима“ а све идући на разговоре са својим психотерапеутом, ушао у recidiv и онда ће (опет) бити „све печурке су јестиве, неке само једном“.
Оно што је лепо да сви имамо способност одлучивања. И да радећи на туђим его границама, макар пронађемо неког ко ће то за нас психотерапеуте (рад на себи је континуум, сматрам) и нама. Већина ће негирати такво „огранчење“ за себе. За себе ће задржати позицију моћи/експерта, недодирљивости и брижљиво ће избегавати све ситуације које то могу да демаскирају. Лепо је да су то, верујем, свесни избори (који имају своје последице).

Пре осам година сам се пожалила љубазној и насмејаној комшиници да моје одрасло дете каже да је њена усвојена улична керушица Мица Паметница боља мати. У следећем сусрету, осмехнуто пита:“Како Вам је Тутор?“ Када сам сретала чланове њене породице, реферисала бих јој: Срела сам Тутор супруга или срела сам Тутор јуниора исл. Онда је кошиница нас прозвала у Менторима. Тако је она сретала Менторче. Итд. Толико дуго нисам знала како се зове, ни чиме се бави. Неки људи имају ту лепу и једноставну комуникацију постојања. Увек се обрадујем када их видим и пожелим да будем таква.
У претрчавању ливадице да стигнем на Акатист сусрећем комшиниу како шета њихове псе Сениора и Јуниора. Размењујемо пар речи о деци и свакидашњици. Нпр. Александар (мислим да је пасторак) је паметан, вредан, за кратко време је постао директорова десна рука и заменик (да ли је баш то рекла?), пева у певници, све постиже, али тражи да му се принесе нешто сићушно. Е! Е! Е! Да, не љути се, „него шта ће му та мана“. Шта рећи на то? Можда то деца траже начин да кажу да смо им важни. Некако постајемо изгубљени у свакодневном трчању и заборављамо како да вербализујемо да поштујемо и да нам је тај други важан и потребан. Верујем да та комуникација има лековито деловање.
Малопре истрчава комшија са торбама, лаптпом и гитаром. Нестварно шта тај човек у 24 сата постигне. Једном недељно екипа из школских дана игра фудбар и направили су свој бенд па он свира гитару. Постајем љубоморна. Како он све то тако лако и брзо постигне. Нема седења на ловорикама, дремки и телевизорисања. Фасцинантно колико је полетан.
Дивно је да око нас постоје уникатни хвале вредни примерци. Само треба застати, и уочити драгоценост у мору свакодневних аутоматских рутина.