- Ни једног момента нисам посумњала у докторку Катарину, она је сасвим ок. Да ли ме је Она учила да сумњам у себе? И шта се све још ту дешавало? Зашто је било важно да једном детету буде одузето…? Зашто се моје Адаптирано дете искрено захвалило а онда Пркосни (М) Део Детата је направио тај ничим изазван коментар. Али опет то и није био ружан коментар већ когнитивна дисторзија у дужем временском дешавању, а да ни једног момента нисам помислила да нешто не-ок упућујем. Потпуно зачуђена да исти појам може да има различито значење за људе, али да о томе нисам ни помислила. Потпуно не разумеваући зашто. У неко доба, на једној од супервизија код проф. Марије, упитали су зашто толико желим да урадим за људе, разумела сам да сам се такмичила са мајком која је увек говорила “то нећеш умети“, „нећеш успети“, „то чак и Драгана зна“…”она је сом”…
- Седела сам у превозу, затворила очи и замислила ритуале које сам радила клијентима на основу дипломираних едукација, онда сам урадила вежбе опраштања. Било је време да је признам, захвалим јој се на свему и да је замолим да оде својим путем. Носила сам наочаре за сунце, па се можда није видела емотивна реакција.
- Размишљала сам о ефекту Објектних односа. Нисам ли можда пребацивала свој други однос у овај …Ух. Ајде ритуали опет. Хајде опрштања.
- Остало ми је да се искрено молим и опростим. Спремала сам се за Акатист Богомајки у 17. Сутра су Задушнице, желим да за собом оставим и тај Пркосно Дете Дворска Луда део.
- Захвална за присећање о когнитивној дисторзији, јер то је била основа овог неспоразума..
- Било је то мојих 50% у овој комуникацији, и мени је само ово било важно, да не поновим.
- И ето, колико год и дуго радила на себи, падала сам и устајала, настављала сам, захвална људима који су ме учили. Имала сам осећај унутрашњег мира. И захвалности. И поштовања.
