Мој отац, син јереја који је био државни службеник у време када је “Бог ишао по земљи”, је наводио речи свог оца у вези људског клањања над богатствима и моћнима. И дан данас га се сетим. Данас у Цркви све више.
… Такво људско бивствовање налазимо и у верској параболи о томе да смртници не виде балване у својим очима, док налазе труње у туђим (отац Никола радо проповеда ову) па онда “Нека се каменицом баци први од Вас који је безгрешан!” И да постоје људски али и Божији закони, још од Понтија Пилата, беседио је данас отац Миодраг. И да „ТУЂЕ МИШЉЕЊЕ О НАМА НИСМО МИ“ или „не тоните упорно у блату саможивости већ научите да УКЕК ОПРАВДАТЕ понашање другог човека“, или каже комшиница:“Увек гледам како да оправдам човека“. Или над људским су Божји закони. Јер дериште у нама има императив да буде у центру пажње,и потребу да надокнадимо лични осећај мање вредности. Сматрам да је у реду да (духовни)сиротани љубе туђе злато и да их величају: “Па Славујкин муж је дао највише за Цркву, она заслужује…“. Јер су тако аутоматски функционисали у свом сиромашном детињству, па су се тако понашали на послу, у браку, па и данас у Цркви коју откри тек онда када је то мотив против невидљивости у пензији. И пројекција- незрели механизам психолошке одбране. И адаптација. Јер „нарцизам је стање у којем нека особа не воли себе. Овај неуспех у љубави као своја супротност, јер се особа тако упорно труди да прихвати себе. Тај комплекс се обелодањује у превише очигледном напору и претеривању,“ пише Т. Мур у „Нези душе“.
Кад год се сусретнемо да нечијом потребом да нам наметне властити Рефернтни Оквир, добро је да имамо разумевања да је ту дечју душу, давно, нешто натерало да се тако репетитивно појављује, јер се САМО тако осећала заштићена. Зато хајде да научимо да сачувамо свој унутрашњи мир и да нам је због тога све ово манифестовање туђих личних избора, прихватљиво.