Постоји испричана храброст да се буде другачији и следи унутрашња милост из давних времена у десетерцу/ филм „Бановић Страхиња“, посаветујем клијента, са трансгенерацијски културолошким образацем посматрања партнерских односа, да погледа/ прочита.
Причу коју наводим, налазим у више књига. Пар пута сам је препричала клијентима: „ Нури Беј је био мудри и поштовани Албанац који се оженио много млађом женом. Једне вечери када се вратио кући раније него обично, верни слуга му приђе и рече: “Твоја жена, наша господарица, понаша се сумњиво. Она је у својим одајама с огромним ковчегом, довољно великим да се у њега смести човек. Тај ковчег је припадао твојој баки. У њему би требало да буде само неколико старих везова. Верујем да сада у њему има много више од тога. Она неће да дозволи мени, твом најстаријем слуги, да погледам у ковчег. “Нури оде у одаје своје жене и затекне је како снуждено седи поред великог дрвеног сандука. “Хоћеш ли ми показати шта је у сандуку?“, упитао је. „Због сумњи твог слуге или зато што немаш поверења у мене?“. „Зар не би било лакше да се једноставно отвори, и да се не размишља о нијансама?“-упитао је Нури. „Мислим да је то немогуће.“ „Да ли је закључан?“ „Јесте.“ “Где је кључ?“ Она га је подигла испред себе. „Отпусти слугу и даћу ти га.“ Слуга је отпуштен. Жена је предала кључ и повукла се, очигледно узнемирена. Нури Беј је дуго размишљао. Онда је позвао своја четри баштована. Они су током ноћи однели неотворени ковчег у удаљени кутак врта и закопали га. Та ствар није никад више споменута.“
Свесност да имамо избор али и одговорност, нас чини мудријима, верујем у то. Због тога пазим да будем у унутрашњем миру, желећи да избори које радим буду квалитетнији него пре. Некада то буде тако. Некада не. Верујем да ће бити боље уз свесност.