Kupljenu smesu, napraviti prema datom uputstu. Možete da pečete na ulju ili na papiru za pečenje u rerni.
Karijeru davanja recepata za kupljene kolače i supu iz kesice sam imala u ranim počecima rada u bolnici gde sam radila. Kako je moja mati smatrala da je domaći kolač jedino kolač a ja kupovala iste za Slavu, pa su se još moji kolači pojeli pre nego domaći žicom mućeni kolači, morala sam da nađem podršku, makar u kolektivu. Dakle imala sam više od 30 god i bila u strahu za majčinim odobravanjem. Otac je komentarisao da: samo Ona ume da skuva pasulj i niko više, ne bi li prestala da se takmiči ili da bude lojalna, verujem, sa svojom majkom koju je izgubila u petoj godini života.
Tako sam kupovala kolače, torte, pravila supe iz kesica. Reklamirala sam sebe kao ženu koja sve postiže, identifikacija sa majkom, možda. Avaj. Kada su me otkrili, kaznili su me zviždanjem, i proglasili me za metričku meru lenjosti.
Nekako je bilo najavljeno bombardovanje. Izvukla sam svesku sa receptima da, napravim Vasinu tortu. Telefon zvoni. Draga pokojna koleginica Jaga, pita kako smo, da se ne plašimo. Kada je čula da sam napravila tortu i da se spremam da operem prozore, veselo se nasmejala: „Nemoj Slatka, ako ti uradis dva posla u jednom danu, sigurno će nas bombardovati“. U redu, rekoh, želim da „spasim stvar“, neću prati prozore. Uveče uključim televizor, kad ono aktuelni predsednik prima čestitke. U tom nekom stanju negiranja kao mehanizmu psihološke odbrane, rekoh, evo, prisvajanje zasluga!
Epizoda mog Adaptiranog Deteta/ Prkosnog Deteta, danas izgleda smešno. Sumnjam da bi se više bavila detinjarijama. Danas je meni sasvim ok da budem bez odobravanja. I budem svoja.