Све особе су измишљене, сва места такође- у причи која следи:

Он је разигран, весео, пријатан млад човек који има више од 30 година. И има свог дечака. И никако да структурише своје време. Сваки покушај у том смеру доживи као контролу. Зато воли да викендом обилази фамилију, манастире и монахе. Каже да му поједини монаси пруже осећај мира и спокоја- неко време. Разумем јер и ја то добијем након недељне Службе у цркви, и то траје неко време, па са првом или следећом комуникацијом оде. Али Он ме убеђује да га такви сусрети чине заштићеним. Објашњавам да Бог има пуно нас и да нема сврхе да ради оно што можемо сами, али ме Он својим уобичајеним дебатовањем прекида и говори да је осећај благости дуготрајан, те да нема потребе за структуром дана или за радњама које нису лагане и радосне.

Причам Му две Де Мелове приче:

Када се путник похвали мудрацу да није везао магарца јер Бог чува све, а овај му каже да веже магаре јер Бог нема времена да ради оно што ми можемо.

И другу. Kада поплава плави месташце, у три наврата путници у чамцима моле свештеника да уђе у чамас. Овај одбија и каже да ће се Бог побринути за њега. Стигавши на Небо, почиње да се свађа,а Бог или Свети Петар каже: Па послао сам ти три чамца.

Како је слатко када истрајавамо у детињастим потребама да неко други брине о нама а ми останемо у Симбиози, када Отписујемо проблем…све док „Неко плати на ћуприји а неко на мосту“. Није лако. И јесте болно. Али увек постоје наши избори, и добро је да будемо свесни тога.

Све испричано овде је фикција и ништа баш ништа нема везе са реалним светом или стварним особама и местима.

 

Сва поменута лица су фикција као и сви поступци:

Песма о дружини правоверних

Данас нам је диван дан. Диван дан,

Генералисимусу (1) је рођендан.

Путем иде Боки-Сан(2),

Весео је радостан.

Генералисимусу је рођендан.

Опрезан је Боки-Сан.

Зато хода разигран.

Сусреће га Сестрић Бој(3).

Куда журиш Куме мој,

Оставински процес мој је кобајаги реалан сој.

Сусреће их Број Један (4),

Замештељству сваком рад…

Данас нам је диван дан,

Диван дан.

Генералисимусу је рођендан.

Сва поменута лица су фикција, као и описани догађаји (1)Генерални пре. (2) Н. Паметница. (3) Сестрић од бившег генералног који је сада генерални. (4) Идејни творац.

Dobačeno mi je u lice od strane kolege. Ova rečenica nekako izgleda kao stigmatizacija? Kao nadkompenzacija? Odeljak F u MKB 10 klasifikaciji pripada Klasifikaciji mentalnih…itd itd.  Moji klijenti su ljudi sa bračnim neugledavanjima, debeljuce i mršavice, ljudi koji puno vole da rade, osobe koje se uplaše od samoće, zaljubljeni i odljubljeni, sa strahom od starosti, nemoći, smrti. Ima i ljudi koji imaju takvih tegoba da je samo simptom vidljiv, i da je često takav da ponekad traži malo farmakoterapije. To je isto kao Aspirin ili nešto slično. I duša ima pravo na milost i negu. Zar ne?

Svima njima kažem da sebe ne vidim boljom nego njih, već: Ja sam ok i Ti si ok. I da ono što njima savetujem, isto  praktikujem.

Tako pogledah kolegu, pa rekoh: „A možda sam i ja F?“

Klijent mi je poslao emisiju o stigmatizaciji. Voditelj emisije kaže: „poluedukovani profesionalci“. Pa zar i to nije stigmatizacija? Ili je to pozicija iz OK korala: Ja sam +ok a ti si –ok (ja sam u redu a ti nisi)? Što opet stvara nejasnoću. Šta emisija poručuje? Gost koji radi u Nemačkoj je bio precizan, konkretan sa jasnim granicama.

Želim da kažem da je osnova svakog rada ali i svake- baš svake komunikacije/ susreta: Ja sam OK i Ti si OK. Kada tako susrećemo jedni druge, stvaramo prostor za međusobno uvažavanje. Smatram da je to preferirana vrednost. Uverena sam da vredi da radimo na sebi i to učimo, i kada je teško, ali i stalno razvijamo ovaj kvalitet života. Benefiti će svakako doći, samo strpljivo i hrabro.

Kupljenu smesu, napraviti prema datom uputstu. Možete da pečete na ulju ili na papiru za pečenje u rerni.

Karijeru davanja recepata za kupljene kolače i supu iz kesice sam imala u ranim počecima rada u bolnici gde sam radila. Kako je moja mati smatrala da je domaći kolač jedino kolač a ja kupovala iste za Slavu, pa su se još moji kolači pojeli pre nego domaći žicom mućeni kolači, morala sam da nađem podršku, makar u kolektivu. Dakle imala sam više od 30 god i bila u strahu za majčinim odobravanjem. Otac je komentarisao da: samo Ona ume da skuva pasulj i niko više, ne bi li prestala da se takmiči ili da bude lojalna, verujem, sa svojom majkom koju je izgubila u petoj godini života.

Tako sam kupovala kolače, torte, pravila supe iz kesica. Reklamirala sam sebe kao ženu koja sve postiže, identifikacija sa majkom, možda. Avaj. Kada su me otkrili, kaznili su me zviždanjem, i proglasili me za metričku meru lenjosti.

Nekako je bilo najavljeno bombardovanje. Izvukla sam svesku sa receptima da, napravim Vasinu tortu. Telefon zvoni. Draga pokojna koleginica Jaga, pita kako smo, da se ne plašimo. Kada je čula da sam napravila tortu i da se spremam da operem prozore, veselo se nasmejala: „Nemoj Slatka, ako ti uradis dva posla u jednom danu, sigurno će nas bombardovati“. U redu, rekoh, želim da „spasim stvar“, neću prati prozore. Uveče uključim televizor, kad ono aktuelni predsednik prima čestitke. U tom nekom stanju negiranja kao mehanizmu psihološke odbrane, rekoh, evo, prisvajanje zasluga!

Epizoda mog Adaptiranog Deteta/ Prkosnog Deteta, danas izgleda smešno. Sumnjam da bi se više bavila detinjarijama. Danas je meni sasvim ok da budem bez odobravanja. I budem svoja.

Izdinsta se crni luk na malo ulja, može da se doda 1 ili 2 čena belog luka, (dinsta se 5 min), zatim se doda iseckana šargarepa, nalije se voda i doda se sočivo. Npr. staviti dve glavice luka, jednu veću šargarepu ili dve manje i na to litar vode i 3 šolje za crnu kafu sočiva- otprilike. U suštini se kuva kao pasulj. Kad već bude gotovo, ako je mnogo gusto za vaš ukus, može se dodati jos vode. Isto, na kraju mozete da ubacite kasiku ajvara ili u tanjir posebno.

Неће бити срећан много

Ко на срећу гледа строго,

Ко је мери са свих страна

И налази срећи мана.

Ову хоће, ону неће

ту не може бити среће.

 

Неко тражи много среће,

и најлепше и највеће.

Све што није мера пуна,

Он у срећу не рачуна.

Много хоће, мало неће

Ту не може бити среће.

 

Неком завист мира не да

своју срећу и не гледа.

Своју срећу не узима

Јер је други више има.

Туђу хоће, своју неће

Ту не може бити среће.

 

Има једна мудрост стара:

И за срећу треба дара,

Срећан човек, срећу ствара.

Постоји испричана храброст да се буде другачији и следи унутрашња милост из давних времена у десетерцу/ филм „Бановић Страхиња“, посаветујем клијента, са трансгенерацијски културолошким образацем посматрања партнерских односа, да погледа/ прочита.

Причу коју наводим, налазим у више књига. Пар пута сам је препричала клијентима:  „ Нури Беј је био мудри и поштовани Албанац који се оженио много млађом женом. Једне вечери када се вратио кући раније него обично, верни слуга му приђе и рече: “Твоја жена, наша господарица, понаша се сумњиво. Она је у својим одајама с огромним ковчегом, довољно великим да се у њега смести човек. Тај ковчег је припадао твојој баки. У њему би требало да буде само неколико старих везова. Верујем да сада у њему има много више од тога. Она неће да дозволи мени, твом најстаријем слуги, да погледам у ковчег. “Нури оде у одаје своје жене и затекне је како снуждено седи поред великог дрвеног сандука. “Хоћеш ли ми показати шта је у сандуку?“, упитао је. „Због сумњи твог слуге или зато што немаш поверења у мене?“. „Зар не би било лакше да се једноставно отвори, и да се не размишља о нијансама?“-упитао је Нури. „Мислим да је то немогуће.“ „Да ли је закључан?“ „Јесте.“ “Где је кључ?“ Она га је подигла испред себе. „Отпусти слугу и даћу ти га.“ Слуга је отпуштен.  Жена је предала кључ и повукла се, очигледно узнемирена. Нури Беј је дуго размишљао. Онда је позвао своја четри баштована. Они су током ноћи однели неотворени ковчег у удаљени кутак врта и закопали га. Та ствар није никад више споменута.“

Свесност да имамо избор али и одговорност, нас чини мудријима, верујем у то. Због тога пазим да будем у унутрашњем миру, желећи да избори које радим буду квалитетнији него пре. Некада то буде тако. Некада не. Верујем да ће бити боље уз свесност.

Данас, 02.10.20., су контролори карата ушли у аутобус 53 ка Видиковцу између 12 и 12.30. Млада контролорка је тражила карте, такозваним школаркама је тражила школске легитимације, пошто нису имале, напустиле су бус. Али не и момак са џиновском црном маском преко лица. Није дао легитимацију. Био је хостилан, није трепео службени налог службеног лица. Девојку која је била његова вршњакиња, је напао вербално: По ком закону смете да ми тражите исправе, по ком закону да ме легитимишете. Окренуа сам се и рекла: „Како Вас није срамота!“ Младић са наочарима и борама у корену носа, тип шине, и петролеј мајици са „латиничним В“ изрезом, је изговорио“Мени се обраћате госпођо?“ Глас који је секао, одавно нисам чула глас који реже. Помислих, волела бих да си такав кући са онима који су те таквог васпитали.

Тужно да контролори карата у Београду бивају понижавани. У Норвешкој то не сме да се деси. И нема вербалне агресије према службеном лицу.

Препорука: Да окренемо главу, и у оваквим ситуацијама када неко заједнички простор присвоји за личну потребу.

Мој отац,  син јереја који је био државни службеник у време када је “Бог ишао по земљи”, је наводио речи свог оца у вези људског  клањања над богатствима и моћнима. И дан данас га се сетим. Данас у Цркви све више.

… Такво људско бивствовање налазимо и  у верској параболи о томе да смртници не виде балване у својим очима, док налазе труње у туђим (отац Никола радо проповеда ову) па онда “Нека се каменицом баци први од Вас који је безгрешан!” И да постоје људски али и Божији закони, још од Понтија Пилата, беседио је данас отац Миодраг. И да „ТУЂЕ МИШЉЕЊЕ О НАМА НИСМО МИ“ или „не тоните упорно у блату саможивости већ научите да УКЕК ОПРАВДАТЕ понашање другог човека“, или каже комшиница:“Увек гледам како да оправдам човека“. Или над људским су Божји закони. Јер дериште у нама има императив да буде у центру пажње,и потребу да надокнадимо лични осећај мање вредности. Сматрам да је у реду да (духовни)сиротани љубе туђе злато и да их величају: “Па Славујкин муж је дао највише за Цркву, она заслужује…“. Јер су тако аутоматски функционисали у свом сиромашном детињству, па су се тако понашали на послу, у браку, па и данас у Цркви коју откри тек онда када је то мотив против невидљивости у пензији. И  пројекција- незрели механизам психолошке одбране. И адаптација. Јер „нарцизам је стање у којем нека особа не воли себе. Овај неуспех у љубави као своја супротност, јер се особа тако упорно труди да прихвати себе. Тај комплекс се обелодањује у превише очигледном напору и претеривању,“ пише Т. Мур у „Нези душе“.

Кад год се сусретнемо да нечијом потребом да нам наметне властити Рефернтни Оквир, добро је да имамо разумевања да је ту дечју душу, давно, нешто натерало да се тако репетитивно појављује, јер се САМО тако осећала заштићена. Зато хајде да научимо да сачувамо свој унутрашњи мир и да нам је због тога све ово манифестовање туђих личних избора, прихватљиво.

Teta Gordana sada ima oko/preko 80 i uvek je imala poseban senzibilitet za mene. Rođaka mog oca je često prelazila preko mojih dečjih koještarija. Zahvalna sam joj na tome, danas. Uvek se fokusira na dobre mogućnosti i strane individue, makar da vidi njihove potencijale. Pričala sam sa Jasnom o klopi i eto, posledica je ovaj poseban praznik za nepca.

Evo, konacno mama dade recept za “ćuspajz” tj varivo od tikvica:

• 4 tikvice, mladje (tj. tanje i zelenije) oljustiti, iceci na kockice; u serpu staviti ulje (po zelji), dinstati tikvice, sa malo vode na tihoj vatri i poklopiti.
• Kada omeksaju, dodati oljusten paradajz isecen (1-2 srednja ili manja), posoliti, dalje dinstati dok ne nestane mnogo tecnosti.
• Skloniti sa ringle, dodati 2 cena belog luka. Po volji: 1 kasicicu brasna razmucenu u malo vode, pa kroz cediljku sipati( da se ne zgrudva) sipati u jelo i da polako provri, i sjedini sve. Na kraju skloniti gotovo jelo i dodati iseckanu mirodjiju.
• prijatno!