ТЕКСТ: ПСИХОТЕРАПИЈА ПРАВОСЛАВЉЕМ-ЛАИЧКА ВАРИЈАНТА унуке јереја Миливоја (немам благослов ни дозволу Цркве и свештеника да ово напишем, а опет сматрам да је важно да поделим):

Свесна да различити људи долазе на психотерапију кажем да сам свесна и да поштујем све наше разлике и да је лепо да нас је Творац управо такве различите (ко)креирао. И да не желим да мењам никога и ништа. Понекад у контексту психотерапије испричам моје јутарње рутине са деловина где прочитам део Молитвеника па Псалтир са Молитвом и Псалмом (учила су ме Анита и Славица из тадашње певнице) па на крају следеће поглавље из књиге „Старац архимандрит Тадеј- Будимо смирени ради свога добра- Какве су Ти мисли, такав Ти је живот“. Управо једноставност ова три, можда чак уџбеника, и вишегодишња репетитивност читања наводе да пажљиво читам о односу према/у породици и како је довољно да само један члан породице мисли како је угњетен и обесправљен, па да у доместикалном миљеу кокреирамо лоше односе. Како је то једноставно написано. И то је оно што ме враћа овим трима књигама које су уз моје узглавље. И оно што јако волим је једноставан савет како је важно сачувати душевни мир (јер само тада можемо да именујемо своју потребу, шта се дешва и условљава тзв. фигуру и позадину) кроз понављање молитве (афирмације): „Господе да ми сачуваш унутрашњи мир, да ме научиш како да будем мирна, тиха, блага душа као што су анђели Твоји и свети.“

TEKST: SAVET ZA NAPRAVITI NAMAZ I MOJA JASNA PSIHOLOG- DRUGI DEO:

Vidim da naginješ biljnoj ishrani, pa ti mogu preporučiti da napraviš humus. U (Super veru) kupi sirovu leblebiju, potopi u vodi i sutradan kuvaj 1 sat. Zrna samleti u seckalici uz dodavanje malo tečnosti u kojoj se kuvalo, da se dobije gusta a glatka masa. Dodati sok od 1 limuna i oko 200 grama tahinija, himalajsku so i 5,6 kašika extra virgin maslinovog ulja, po želji u deo staviš peršun, u drugi paradajz pire, u treći beli luk, u četvrti luk vlasac, u peti čili prah. Pretpostavkjam da znas da je tahini u stvari susamova pasta. Malo je skupa, ali ukusna. Moj sin ga namaže na dvopek i stavi med, prava poslastica podseća na alvu.
Sve ovi ti pričam uslovno, najbitnije je kako ti postaviš prioritete. Svaki treba da radi onako kako se najbiolje osecća. Ako u nečemu ne uživaš i radiš pod prisilom, frustracijom, onda nikakva korist od najbolje hrane.

ТЕКСТ: ЈАСНА ПСИХОЛОГ ИЗ ПОЖАРЕВЦА И НЕШТО КАО ИНТЕРНА СУПЕРВИЗИЈА

Са Јасном коју знам још из врмена, моја мати је то звала „када је Бог ишао по земљи“, повремено разменим по коју у смислу психотерапије. Тако ми шаље како и она користи филмове и онда о храни. Сматрам да то вреди да поделим: Volim da spremam jela i kolače. Ne spremam klasično i ne trošim više od sat i po vremena za ručak, isprobavam nove stvari kao siitake pečurke, kinou, kvalitetne ribe kao smudj i brancin. Namesto kupovnih kolaca radije jedem crnu čokoladu, smokve, urme, sa brazilskim, makadamija, indijskim i običnim orasima, pečene leblebje, kikiriki, suvo grožđe, brusnice… Mislim da je važno šta stavljam u sebe i to činim kad god mogu. Ne znači da svaki obrok i kolač moraju da budu takvi. Jednostavno mislim da je to ulaganje u kvalitet zivota.

TEKST: PSIHOTERAPIJA KROZ KULINARSTVO

Svojevremeno sam kupovala kolače za sv. Nikolu a pokojna mati je bila veoma ljuta. Zalud sam branila stav da svetac nije ženomrzac. Nisu to bili domaći kolači. Na nesreću su se ti tzv. moji pojeli pre njenih. Avaj. Bilo je to strašno. Uz sve to ne razmišljajući izgovorih da je proja koju otac pravi meni lepša. Joj… koliko je bilo crvenih kartona.
Tek na poslu počeh da delim recepte za kupovne kolače i torte. Verujem da je lako zamisliti epilog kada su me razotkrili.
Evo recepta koji je originalan i koji zadam da defokusiram Priču o dizalici. Tanke kore i fil kombinovan od ljutih seckanih paprika u pavlaci, mirođije, kima, jednog jajeta, sitnog sira.
I evo recepta od npr koleginice Sneki Č. Dno dublje posude prekriti uljem, staviti kašiku začina C i kada porumeni, dodati oko 1,5-2 l vrele vode (brže proključa) u koju se nastružu krompiri, celer, šargarepe. Dodam paškanat, kim, so, lorber, zrna bibera. Sačeka se da proključa i eto ručka. Priprema se cca oko 15min.

TEKST: PSIHOTERAPIJA FILMOM

Npr. Mlada lepa žena kroz suze priča kako su njene ljubavne veze ovakve i onakve jer eto ona je za sve kriva. Koliko tu samo ima koješta istine da je ona uvek kriva. Ćutim i kažem da za domaći pogleda film „Kako izgubiti dečka za 10 dana“. Sledi salva smeha i toplo i jednostavno „baš volim što sam Vas pronašla“.
Ili možda: nakon smrti supruga a pošto je odbila da se centrira u sinovljevom životu, NJENA mati savetuje da tek sada mora da brine o regulativima. Ne mora baš da otkupi celu zadnju stranu za svoju čitulju niti mora da uvežbava da je sahranjuju, ali …obraz je to. Očarana sam. Kažem: ima film „Čokolada“ sa Juliette Binche i Alfred Molin-om, gde je jedna gospa „u žalosti za svojim suprugom“. Julitte Binoche izgovara, osluškujući, da je od drugog svetskog rata IPAK prošlo 15-ak godina, dok je sagovornik ispravlja da je pomenuti suprug poginuo od granate u prvom svetskom ratu. Lafica je ta Juliette Binoche, kako je odglumila ovu informaciju u mestu nazvanom Spokoj.
Ili npr. poslati mladi čovek koji shvata da devojke ipak žele muškarca koji se raduje svom poslu. I da se ne pecaju na parice. Izgovaram da za domaći pogleda film „Sve o dečaku“ i lika koji se zove Vil (Hugh Grant). U momentu dok izgovaram, vidim ljutnju u njegovim očima. On zna. On razume. Ali je komformista i pristaje na to.
Ili npr. duhovno lep ovozemaljski mlad čovek koji inatom odgovara na nerazumevanje domestikalnog miljea. Njegov film je „Društvo mrtvih pesnika“. I da, hvata poentu u letu. Teško je kada si pametan.

ТЕКСТ: „ДИВЕРЗИЈА“ ИЛИ ДЕТИЊАСТО ПОНАШАЊЕ НА ЛИТУРГИЈИ НА БЛАГОВЕСТИ

Утрчавам на Службу, додиром руке поздравим мени драге другарице на Служби: колегиницу која је у пензији и Александрову маму која је, као и увеk, дама у одевању и манирима. Колегиници предајем „два зрна кафе“ које сам купила још око Божића, и таман да пођем, схватам да могу макар да понесем нафорицу… Неодлучно застајем а колегница ме саветује: ма само ти уђи у ред па пред (оца)Миодрага и узми нафору. Ал ред па… Ма хaјде каже она. Померам се али ипак бочно, не могу баш да прескочим вернике да би добила нафору. Отац Миодраг ме у бочном видном пољу види и једноставно ми пружа три нафоре. Е баш је било скроз топло и лепо. Разнежио ме је. Затим наилазим на Александрoву мам(у) која се осмехује и као пита: како то ја сам добила две нафоре а ти три? Не знам, можда мене више воле и намигујем.

Alegorija iz Talmuda ili iz predhodnog teksta: ”Kao da akademska zvanja traže doslednost I hrabrost”:

”Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugi neko drugo, možda je istina na Tvojoj strani a možda nije.
Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugo dvoje drugačije, možda Si u pravu a možda nisi.
Ali, ako Ti imaš jedno mišljenje a svi ostali drugačije mišljenje, bez sumnje, istina je na Tvojoj strani, jer Vaseljena ne poznaje konsenzus mudraca”.
Ovakav odrasli i svesni izbor podrazmeva hrabrost, posvećenost i druge možda arhaične vrednosti. Pitanje je da li ostati u ”Park”-u ”iz doba Jure” ili abdejtovati sebe u ime samopoštovanja u ”osećanje lične vrednosti je temelj discipline, upravo zbog toga, što ćemo kada se osećamo vrednima, voditi računa o sebi na svaki mogući nacin. Samodisciplina je dokaz da pazimo na sebe”.

Мени непознати Кафка

Причу ми шаље „самарићанин“ Марија. Мени непознати Кафка: Франц Кафка је једном, шетајући парком, срео девојчицу која је плакала зато што је изгубила лутку. Кафка ју је тешио речима: “Твоја лутка није изгубљена. Само је отишла, ја сам је видео и причао са њом и рекла је да ће се вратити.”
Договорили су се да се нађу на истом месту следећег дана. Oбзиром да није нашао лутку, саставио је писмо у луткино име и прочитао га девојчици.
“Молим те, не тугуј за мном. Отишла сам на пут око света. Писаћу ти о својим авантурама.”
Био је то почетак дружења девојчице и писца, у коме је сваки нови сусрет доносио извештаје о живописним луткиним пропутовањима.
При последњем сусрету, Кафка је поклонио девојчици лутку. Била је потпуно другачија од оне лутке коју је девојчица изгубила, али је носила у себи цедуљицу са поруком: “Путовања су ме променила.”
После много година, када је ова девојчица порасла, пронашла је скривену поруку унутар лутке:
“Неминовно је да ћеш све што волиш у животу у једном тренутку изгубити, али, на крају, љубав ће се вратити у неком новом облику.”
Остајем замишљена колико свима нама треба спокој, унутрашњи мир. И како нечија доброта може да премости тугу и бригу.

Христос се роди!

И друга легенда:
Postoji jedna legenda, niko ne zna gde i kako je nastala, niti da li je tačna, ali koja priča jednu priču, koja se negde tiče i dotiče svih nas…
U davna vremena, kada se jedna velika carevina prostirala na tri kontinenta, i na ta tri kontinenta је pokušavala da prenese svoju kulturu, civilizaciju, ideju dobrog i lošeg, vrednog i bezvrednog…
U samom srcu te civilizacije, u večnom gradu, kako su ga zavli, živeo je jedan čovek… Čovek, po retko čemu različit od ostalih žitelja večnog grada… Već u nekim godinama, udovac, sa dva sina, ali sa izuzetno dobrim srcem… Pomagao je svima i činio dobro, podigao je dva dobra sina i oba su mu bila za ponos… jedan je bio pesnik, izuzeto popularan u to vreme, a drugi…. običan vojnik. Otac se trudio da prenese svoje vrline na svoju decu, u mnogome je i uspeo – oba sina je krasilo dobro srce, obojica su se trudila da čine dobro i da pomažu svima… Otac se ponosio sa oba sina, ali sa jednim ipak više nego sa drugim, onako tajno, pokušavajući uvek da sakrije preterao zadovoljstvo kad bi neko pričao o pesmama i popularnosti njegovog sina…
I tako, kako je sudbina htela, jednog dana, hodajuću ulicom, ovaj čovek primeti kako kočija ide ka dečaku. Čovek potrča, gurnu dečaka ali sam bi pregažen. Dok je umirao, video je anđela kako stoji pored njega. Anđeo mu se obratio: Bio si dobar celog života, čak si i sad stradao spasavajući tuđ život. Reci koju želju želiš da ti se ispuni kao nagrada za tvoja dela? Čovek, koji više nije imao potrebu da krije svoje zadovoljstvo zbog uspeha svog sina, slično kako mnogi roditelji vide neku sopstvenu zaslugu u uspehu svoje dece, poželeo je da ga anđeo povede kroz vekove koji dolaze i da mu pokaže slavu njegovog sina. I tako, anđeo je uzeo ovog čoveka, vodio ga kroz vekove, po celoj kugli zemaljskoj, i svuda mu pokazivao kako ljudi različitih uzrasa, kultura, boja kože čitaj knjige. Čovekova sreća je sve više i više rasla. Kada je video sve, upitao je anđela: da li svi ovi ljudi čitaju pesme mog sina? Anđeo je zbunjen stao: Koje pesme? Čovek se našao u čudu: pa pesme mog sina pesnika… A, te pesme, nastavi anđeo, ne čitaju ih, tvoj sin je bio malo popularan u svoje vreme, ali ubrzo nakon njegove smrti ljudi su zaboravili i njega i njegove pesme. Čovek se zaprepastio: pa šta onda čitaju?
– Vidiš, onaj tvoj drugi sin, onaj koji je bio običan ivojnik, za koga narod nije znao i na koga niko nije obraća pažnju jer je bio suviše običan…On se dobro pokazao u vojsci i postao je kapetan. Poslali su ga u daleku zemlju. Jednom se našao u životnoj opasnosti i sluga mu je spasao život. Budući da je bio dobrog srca, on je osećao neizmernu zahvalnost prema tom slugi i prirastao mu je za srce. I slugu i sluginu porodicu je doživljavao kao najrođeije, govorio je da nikad ne može da se oduži sa ono što mu je uradio. Jednom se sluga razbole. Tvoj sin je dovodio lekare ali niko ije mogao da pomogne…a onda…onda je čuo da Božiji Sin hodi tom dalekom zemljom, i odlučio je da nađe Božijeg Sina i da od Njega zatraži da mu izleči slugu. I pronašao ga je, i u svojoj dobroti i poniznosti, on Mu je rekao da nije dostojan da mu Sin Božiji uđe u kuću, i zamolio Ga da samo kaže i da će sluga njegov ozdraviti… I tako, vekovima, po celom svetu, ljudi čitaju o tvom sinu…
Ko što rekoh, ne zna se odakle potiče legenda, ko ju je napisao… možda je ovo samo još jedna ”fusnota” na Hristovo kazivanje da će mnogi poslednji postati prvi, a mnogi prvi poslednji… A možda je i fusnota na Hristovo kazivanje Marti da se trudi oko mnogo stvari, a da je njena sestra Marija izabrala da se trudi oko onog što je važno…
Bilo kako bilo, vremenom sam naučio da uvek ima istine u legendama…

Драго ми је да захваљујући колеги Стеви и уз његово одобрење, делим ово са Вама.
Христос се роди! Заиста се роди! Желим Вам свако добро од Богомајке и од људи.

ПРАВОСЛАВНО БАДЊЕ ВЕЧЕ

У току завршне године едукације из трансакционе анализе-
психотерапеутски уговор са ЕвропскаАсоцијацијаТА, на некој
радионици група различитог нивоа едукације, упознајем колегу
Стеву С., који је теолог по основном образовању, и који ми је
послао ове ванвременске приче/ легенде. Сматрам да су
ппримерене овом великом празнику, и уз дозволу млађег колеге,
делим их са Вама.
Postoji jedna legenda – govori o monahu koji je imao viđenje…
Išao je kroz pustinju, sunce je bilo jakо, vode nigde, nigde ničeg na
vidiku, osećao se teško, iznemoglo, taman tolko da pomisli kako mu je
taj hod kroz pustinju nešto najteže što je ikad doživeo do tada…
Najednom, okrenuo se iza sebe i video dva para tragova, jedan iza sebe
i jedan pored svog. To ga je začudilo, naglo se okrenuo u stranu i video
Hrista kako hoda pored njega… Monah se oduševio, odjednom, osećaj
iznemoglosti i teskobe je nestao, na njegovom licu se pojavio osmeh,
dobio je neku neočekivano snagu i nastavo da hoda brže i odlučnije
nego ranije…. Hodao je i hodao, bivao je sve više i više žedan, sunce ga
je sve više peklo, pustinji nije bilo kraja, koraci su postajali sve sporiji,
disanje sve teže, očaj i teskoba su ponovo došli, ali, čini se, mnogo jači
nego ranije… Monahu je polako počela da dolazi misao da ne može
više, da je kraj, da mu ostaje samo da padne i da čeka neizbežu smrt.
Okrenuo se još jednom oko sebe, ali ovaj put, video je samo jedan par
korako kako ostaje za njim. Pogledao je ka nebu i skoro nečujnim,
očajnim glasom rekao: Eto Bože, nema tvojh koraka pored mojih, kad
mi je nateže ti si me ostavio…

Odmah je začuo glas: Koraci koje vidiš iza sebe su moji, ja te nosim…
Vremenom sam naučio da u svakoj legendi ima istine…

Можда би могли погледати филмић Сkруџов Божић.
Или прочитати књижицу норвешког аутора: Нага пред
вољеним, Ј. Висе; о љубави, вери, невери, о нама ситним малим са
великим жељама.
Онима који славе, честитам и желим унутрашњи мир, добро
здравље, радост, срећу, блискост, парице, успех…свако добро од
Богомајке и од људи.