Све особе су измишљене, сва места такође- у причи која следи:
Он је разигран, весео, пријатан млад човек који има више од 30 година. И има свог дечака. И никако да структурише своје време. Сваки покушај у том смеру доживи као контролу. Зато воли да викендом обилази фамилију, манастире и монахе. Каже да му поједини монаси пруже осећај мира и спокоја- неко време. Разумем јер и ја то добијем након недељне Службе у цркви, и то траје неко време, па са првом или следећом комуникацијом оде. Али Он ме убеђује да га такви сусрети чине заштићеним. Објашњавам да Бог има пуно нас и да нема сврхе да ради оно што можемо сами, али ме Он својим уобичајеним дебатовањем прекида и говори да је осећај благости дуготрајан, те да нема потребе за структуром дана или за радњама које нису лагане и радосне.
Причам Му две Де Мелове приче:
Када се путник похвали мудрацу да није везао магарца јер Бог чува све, а овај му каже да веже магаре јер Бог нема времена да ради оно што ми можемо.
И другу. Kада поплава плави месташце, у три наврата путници у чамцима моле свештеника да уђе у чамас. Овај одбија и каже да ће се Бог побринути за њега. Стигавши на Небо, почиње да се свађа,а Бог или Свети Петар каже: Па послао сам ти три чамца.
Како је слатко када истрајавамо у детињастим потребама да неко други брине о нама а ми останемо у Симбиози, када Отписујемо проблем…све док „Неко плати на ћуприји а неко на мосту“. Није лако. И јесте болно. Али увек постоје наши избори, и добро је да будемо свесни тога.
Све испричано овде је фикција и ништа баш ништа нема везе са реалним светом или стварним особама и местима.