Моје лаичко разумевање књиге епископа Атанасија Јевтића „Од слободе ка љубави“ говори о важности Васкрса.
Неке моје књиге говоре о важности опраштања, о значају искрене молбе да се опрости. Тако не подразумевамо да треба да нам буде опроштено. Јер чему опрост ако неко тражи опрост а стално ради исте повреде друге особе. Онда је сврха опраштања вреднована другачије. Тада свесно бирамо другачије понашање.
Интимно сматрам да је дивно када у срцу успем да опростим. То опраштање самој себи увек буде најтеже. Иако, верујем, да ми као Божја деца, заслужујемо да опростимо првенствено себи. Онда и другима.
Опраштање нас чува од горчине. Дозвољава да растемо. Да разумемо да људи имају право да буду другачији. Понекада и да разумем зашто су то били њихови избори. То их наравно не ослобађа властите одговорности за изабране радње.
То је онај лепи осећај када у себи осетим мир, спокој, јер ми јесмо различити, прихватим нечије другачије- опростим и у миру останем или одем.