ТЕКСТ: Прле, Тихи, Мирко, Славко, Илинка Зафић мајка адвоката и остали диверзанти/ однос према полицији овде и сада- други део

Горе поменути ликови су данас смешни у сваком погледу. Постоје генерације које су подигнуте на митовима. И људи који су се шалили: “Пази Мирко склони се … иде метак“. Да, па серијал „Отписани“ који су …

Сва поменута лица и радње су фикција:

И ето, вечерас се однекуда враћа та савремена диверзанткиња, у пола једанаест, док уводим псе из вечерње шетње. Она утрчава за отвореним улазним вратима, а затим се, дословно, угурава испред лифта, мене и мојих паса и ­хладно рече: ваљда ја имам предност у односу на њих- показујући главом на псе, које држим јер сам позвала лифт да уђем. Ја, наравно, не постојим, она као да мене не вређа. Да, то јесте њен стил, онда нека будалеса пукне, као моје дете, и онда … пријава у полицији. Зато је пуштам  да уђе у лифт, онако разбарушена и из позиције надкомпензације: ја сам ок а ти ниси. И као фол заборавила је да ми је једино дете навукла и  пријавила полицији.  Да. Да. Какав стил! Драга диверзанткиња Илинка Зафић, мајка адвоката- и даље практикује необавештеност да када неког пријавиш у полицији због наводне претње, онда не трчиш за тим људима, сем ако се ради на провоцирању.

Игрична понашања имају тенденцију да се понављају. Игре овог типа су трећег степена и углавном се завршавају трагично. Неопходно је избећи игру. Потребно је бити сада и овде- „Моћ садашњег тренутка“, да се не би издешавало, мени, нежељено. Јер да нисам била ресетовала себе, могуће не бих била тако посматрала и меморисала ову тугу. Морам да одспавам. И да питам другара из Центра за социјални рад. Има нека квака након пријаве са забранама кретања итд. Што је мени губитак времена. Међутим, њена потреба да буде виђена и гратификована је стална. Да, треба да пронађем људе и видим шта ми је чинити. Ово се зове Обавештени Одрасли, а мој сада то није. Зато питам ортаке. Или, опростити у срцу да је неко повредио Ваше дете. Јој то је тешко. Али да, суштина је да не губим време на „ако гађате каменом сваког пса који на Вас лаје, онда никада нећете стићи тамо куда Сте пошли“, неко је парафразирао некога а ја налепила да стално гледам. Па не гледам. Тужно да себе самоминирам. И да пустим. Уморна сам. И то није добро. Не желим да будем разбибрига. Ипак питам.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*