TEKST: Danas je 8.3. ili „moj tata verovatno ima pišu ali definitivno mama ima muda“-prvi deo

Sva pominjana lica i radnje su fikcija.

Reči je izgovorila 35- o godišnja mlada žena. I kao i uvek kada čujem nešto što ima red veličine:“Aha, evo istine lepo upakovane“, obradujem se i memorišem, jer to je šlagvort za tematiku koju nalazim već neko vreme, a koju smatram patognomičnom. Žena dolazi iz patrijarhalne tzv. unutrašnjosti i ne pripada pseudoelitnom prestoničkom aktuelno izabranom ponašanju… Jer već neko vreme nalazim Srpkinju Tipa Bogomoljka.

Pre npr.7-8-9 godina, radeći u privatnoj bolnici za lečenje zavisnosti, dolazim na posao i vidim ženu koja drži u rukama otvorenu novinu Politika i čita. Dovela je sina. Reče da žuri na Veće. A sestra vrti glavom tužno i nečujno kaže: kao da joj sin ima problem sa gripom.

Najčešće muška deca ali i ženska razvijaju određenu simptologiju u vezi dominantne i agresivne majke. Očevi su nečujni i bezbojni, kao da i ne postoje. Jer „tata možda ima pišu a mama definitivno ima muda“!

Intencija ovakvnog stila „briga, pažnja, ljubav“, počinje rano kada majka, ponavljajući ponašanje i potkrepljujući isto, repetitivno utrčava u kadar i vodi malenog sina da piški, a kada dečak kaže da mu se piški. Tada, ako dete ima sreće pa se situacija desi pred pedijatrom koji upozori majku da dečaci od očeva uče da piške stojeći, te da se ne meša u „muška posla“, možda ponešto i ponekad klikne u glavi roditelja. Ali i tada je potrebno mnogo da se tzv. materinska/ roditeljska ljubav iskomunicira sa time da ljubav nije stihija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*