Sva pominjala lica, mesta i dešavanja su- fikcija.
Već dugo i ne izlazim na Linked inn. Čemu? Da bih nostrifikovala papire sada moram da ispolažem ceo medicinski fakultet. Kao nije važno da sam već započinjala da radim, ali sam imala pretpostavljenu koja me je doživela kao promenljivu, i koja ni kao kolega nije htela da se zapita o kolegi. Da li je istina? Kako bi njoj bilo da ona prođe isto? Jer, ja sam ih u više navarata i pismeno pitala ali i dobijala nezadovoljavajuće odgovore. Zakon je da moram da ispolažem ispite. Jesam se trudila mesecima da se ulogujem na Medicinski Univerziteta u Oslu, ali čim bih ukucala svoje godine, aplikacija me je izbacivala. (Rekoše godine su nezvanično problem, ali nisam ja kriva za deset godina neznanja: šta sam zgrešila pa dobila otkaz koji je nazvan „zamena na tri meseca“). Ni telefonski pokušaji nisu urodili plodom. Tako ostadoh nekako zaleđena na pola puta, na pola suze, na pola čežnje. I na pola roditeljskih introjekata o kolegijalnosti i kolegama. I kao da sve to nekako tihujem, ponekada kada zaboli, skrenem misli. (Kao da nije važno šta sve mogu sa psihoterapijom).
Onda jednog dana, ko zna zašto, izađoh na aplikaciju Linked inn. A tamo moja kratkotrajna i bivša šefica, ali sada sa kratkom kosom i sa psom. Poslah joj pozdrav. Izignorisala me je. Smešno kako ne prestaje da boli, a desilo se decembra 2009, kada je sneg padao i padao i zadržavao se, iako takve zime nije bilo dugo, dugo u okolini, na primer, DIPS B. u blizini, na primer, Bergena.
Savet: Naučim da oprostim sebi jer sam bila neobaveštena. Naučim da se ne osećam iskorišćeno i izmanipulisano. I da dišem, kad god se toga setim, jer onda izdahnem bol koja će verovatno proći.