Горе поменути ликови су данас смешни у сваком погледу. Постоје генерације које су подигнуте на митовима. И људи који су се шалили: “Пази Мирко склони се … иде метак“. Да, па серијал „Отписани“ који су …
Сва поменута лица и радње су фикција:
Размишљам како сам ја допринела овој којештарији. И тражим у сећањима, која су опет само моја, како је један топао и коректан однос постао супротност. Да, ја пуно радим, често трчим јер имам пуно обавеза, не објашњавам и не жалим се јер верујем: „Никад се не жали, никад не објашњавај…“ (се приписује лорду Дизраелију). Ово се може схватити и као препотентност. На жалост, ни за то немам времена. Али, сви се ми испорјектујемо, па тако настају неспоразуми јер не желимо да проверимо и питамо: хеј јел си ти надобудна/ љута/ уображена … шта ти значи ово или оно. Не, људима је „испод части“ да питају. Верујемо да смо паметни и да закључујемо- исправно.
Дакле, присећам се да одлазим у Норвешку јако сиромашна, остављам дете, и у Норвешкој сам сиромашна јер дајем новац на језик. Понекада понешто купим. И то буде виђено. Онда су неке кучкарке позајмњивале новац и једна из зграде- од мог детета- коме су јој баба и дeда слали, а Диверзанткиња је поручила да би да добије …. Дакле, нисам имала новаца али су се људи пројектовали, закључивљли и понашали се у складу са властитим рефернтним оквирима. Док сам ја уредно остајала у свом, и не проверавајући актуелну Мапу Територије.
После три године, враћам се назад. И ту негде почиње Диверзанткиња да разговара са мном као поменута комуникација испред лифта: насамо и повредљиво. Ја стално трчим и чак ни не „компчам“ да ме вређа, јер зашто би ме вређала. Све док се, тога нечега непријатног, не накупи довољно да сам да је одувам. У неко доба сам се пожалила Градином Неши. Диверзанткиња ми је запретила да ће се због тога реванширати. И онда сусреће моје одрасло смешно дете, и изведе пар маневара типа-испред-лифтне-комуникације. Будалеса „пукне“ и брани мајку. Онда Диверзанткиња пријави Будалесу у полицији.