Моје лаичко разумевање књиге епископа Атанасија Јевтића „Од слободе ка љубави“ говори о важности Васкрса.

Неке моје књиге говоре о важности опраштања, о значају искрене молбе да се опрости. Тако не подразумевамо да треба да нам буде опроштено. Јер чему опрост ако неко тражи опрост а стално ради исте повреде друге особе. Онда је сврха опраштања вреднована другачије. Тада свесно бирамо другачије понашање.

Интимно сматрам да је дивно када у срцу успем да опростим. То опраштање самој себи увек буде најтеже. Иако, верујем, да ми као Божја деца, заслужујемо да опростимо првенствено себи. Онда и другима.

Опраштање нас чува од горчине. Дозвољава да растемо. Да разумемо да људи имају право да буду другачији. Понекада и да разумем зашто су то били њихови избори. То их наравно не ослобађа властите одговорности за изабране радње.

То је онај лепи осећај када у себи осетим мир, спокој, јер ми јесмо различити, прихватим нечије другачије- опростим и у миру останем или одем.

Sva ovde pominjana lica i radnje su fikcija.

Veoma obrazovana žena je na emotivno zadat joj udarac uzvratila tako što je rekla da 18-o godišnji sin, nije sin njenog muža. I sin je prebegao u samomedikaciju. Ne nauče nas ničemu važnom u roditeljskom ili u obrazovnom sistemu. Ni o izborima. Ni o posledicama.

Onomad je došla i rekla da joj je kći izabrala mene za terapeuta jer, ona/e majka (i kći) želi/e da se razvede jer suprug pije. Priča kako ona, kći i otac odnosno suprug sede u restoranu i njih dve ignorišu oca- muža. I da je kći rekla ocu to i to. Zanemelo vrtim glavom. Onoga momenta kada sam progovorila, one su izabrale drugog ali povlađujućeg terapeuta, koji u budućnosti neće biti odgovoran. Jer „i tako su to samo njihovi izbori“.

I onda dođe mladi čovek i kaže da „mislim da sam gej“. I ja kažem da je meni sve ok.

Ili dođe mladi čovek i kaže da mu majka (urušava ego granice) upravlja životom, jer ima ključ od stana, koji on iznajmljuje a roditelji plaćaju, te sređuje, kuva, pojavljuje se nezvana, kometariše itd. Pitam zašto ne pronađe još neki posao ili iznajmi jeftiniju sobu. Nema odgovora. Mladi čovek je uslovljen komoditetom. I tako „neko plati na mostu a neko na ćupriji“. Onda i on nađe psihoterapeuta koji povlađuje njegove i roditeljske izbore. Jer tako se kupuje (roditeljima) vreme i snižava nezadovoljsvo neispunjene odrasle dece.

Napomena: sva pomenuta lica i sve pomenute radnje su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim osobama.

Sva ovde pominjana lica i radnje su fikcija.

Insekt u narodu poznat kao bogomoljka je intrigantan jer nakon/ u toku parenja pojede svog „parioca“- mužjaka. Moguće je da ovakvo ponašanje majke ima za svrhu da zadrži nekakvo „kraljica majka“- dobitno/ vlastohlepno ponašanje, koje nju majku čuva i kada zajednica nje i partnera postane samo floskula.

Pre mnogo vremena, dok smo imali TB mislim da je u nekoj emisiji, prof. dr S. B. pričao da ljudi u brak često uđu iz implicitnih razloga, koji definitivno tu zajednicu i uruše.

Na jednoj od supervizija koleginica referiše da ima klijnetkinju koja se organizuje radi veštačke oplodnje jer „ne treba joj muškarac“ ili nešto tome slično. Ne razmišljajući izgovaram: Čovek nije samooprašujuća cvetnica. Mora da je postojao plan kada su Gospod i Majka Priroda osmislili dva roditelja. I susrećem odgovor da samo ja to tako mogu da kažem. Onda je to mnogo tužno, ako je „samo“ja.

Sva pominjana lica i radnje su fikcija.

Reči je izgovorila 35- o godišnja mlada žena. I kao i uvek kada čujem nešto što ima red veličine:“Aha, evo istine lepo upakovane“, obradujem se i memorišem, jer to je šlagvort za tematiku koju nalazim već neko vreme, a koju smatram patognomičnom. Žena dolazi iz patrijarhalne tzv. unutrašnjosti i ne pripada pseudoelitnom prestoničkom aktuelno izabranom ponašanju… Jer već neko vreme nalazim Srpkinju Tipa Bogomoljka.

Pre npr.7-8-9 godina, radeći u privatnoj bolnici za lečenje zavisnosti, dolazim na posao i vidim ženu koja drži u rukama otvorenu novinu Politika i čita. Dovela je sina. Reče da žuri na Veće. A sestra vrti glavom tužno i nečujno kaže: kao da joj sin ima problem sa gripom.

Najčešće muška deca ali i ženska razvijaju određenu simptologiju u vezi dominantne i agresivne majke. Očevi su nečujni i bezbojni, kao da i ne postoje. Jer „tata možda ima pišu a mama definitivno ima muda“!

Intencija ovakvnog stila „briga, pažnja, ljubav“, počinje rano kada majka, ponavljajući ponašanje i potkrepljujući isto, repetitivno utrčava u kadar i vodi malenog sina da piški, a kada dečak kaže da mu se piški. Tada, ako dete ima sreće pa se situacija desi pred pedijatrom koji upozori majku da dečaci od očeva uče da piške stojeći, te da se ne meša u „muška posla“, možda ponešto i ponekad klikne u glavi roditelja. Ali i tada je potrebno mnogo da se tzv. materinska/ roditeljska ljubav iskomunicira sa time da ljubav nije stihija.

Svaka slicnost sa osobama ili radnjama je fikcija:

…a onda i sin. Ali ne dođe ni ona ni on. Poslao je poruku da eto oni neće… Jer… kažem ljudima da tako kako komuniciraju sa mnom tako komuniciraju i sa drugima i to je ono sto im pravi problem u životu. Ali ljudi žele da promene drugog. Tako ovaj otac koji nikada nije imao vremena ni takta za svog četrdesetogodišnjeg sina, nema istog ni danas. Ali je doveo sina na lečenje. Kao da treba da se opravi kofer koji je kroz život negde pokupio.

Ponekada se upitam: Zašto? Zašto ljudi rađaju decu kada za taj projekat nemaju ni volje ni energije? Moguće da je to ona priča o dijadi: stolica ne može da stoji na dve noge. Tronožac je već stabilniji. Stolica sa četri noge odnosno člana porodice je stabilnija za održavanje iako ni jedna od ovih konstrukcija nije nužno i zdravija. Neko moj je parafrazirao profesora koji je pričao nešto kao: kada je veza loša oni se venčaju, kada postane lošije rode prvo dete. I tako redom. Održavaju privid. I negde pri odlasku u penziju ili kada deca počnu da traće negativnu pažnju, oni se sete da odvedu decu na poravku. I tako.

Savet: Svesnost i odgovornost za svakodnevne vlastite izbore.

Tekst: (delimično kopiran, bez blagoslova Crkve/ Eparhije) “Isflekan, ali ne prljav – grčki mitropolit o Atanasiju– Na sajtu Eparhije zahumsko-hercegovačke, na čijem je čelu svojevremeno bio vladika Atanasije Jevtić, koji je preminuo, objavljeno je slovo mitropolita Mesogeje i Lavreotike Nikolaja, sa promocije grčkog izdanja knjige episkopa Atanasija “Od slobode ka ljubavi”, održanoj 24. februara 2013. godine. Tekst sa sajta Eparhije zahumsko-hercegovačke: Plod takve antropologije je otvoren čovek. Tako bismo mogli sažeto da okarakterišemo episkopa Atanasija: čovek otvoren, čovek ljubavi i slobode. Njegovo delo i život ne samo da odišu slobodom i ljubavlju, već i otkrivaju njega samog kao slobodnog i ljubećeg. Budući sam slobodan, oslobađa i nas. Da upotrebimo njegove reči, svojom velikom ljubavlju, daruje svima nama radost postojanja i zajedništva u ljubavi, koja je vrhunac (str. 93). On nam pomaže da sazdamo sebe za večnost (str. 92). Blagodarimo njemu.

Isflekan, ali ne prljav. Rasa probušena, pocepana, zakrpljena, istrošena, kratka, nakrivo odevena. Raskopčan oko vrata. Skufija stara, znojava, iznošena, nabačena na glavu kakobilo, nikada kako treba. Čarape kratke, savijene na dole, vide se noge, sasvim crvene, otečene. Cipele u jadnom stanju; uvek odlepljene, upropašćene. Sve staro, u ritama, za bacanje. Možda sve to ovde zadobija vrednost i služi svom cilju skrivanja riznice.

Figura posebna, nakriva. Slika loše urađena.Lice oštrih crta. Neuobičajeno. Divlje. Tamnoputo. Puno bora. Oči pronicljive, oštre. Telo debelo, neskladno, teškopokretljivo. Forma obimna, nezgrapna. Zapušteno.Hod težak, nesimetričan.Glas kao gavran. Oštar, tvrd, nagao, bezbojan. Кada peva postaje još gori, ruši se svaki osećaj muzikalnosti. Potpuno odsustvo muzikalnosti. Reč izobilna, ali bez strukture, skače sa teme na temu.Način neorganizovan, ovlašan, često bez diskrecije, nepredvidiv. Liturg koji pravi nered. Sve pomera sa svog mesta. Samo Sveti Putir ostaje na svom mestu, zbrinut i nepokolebiv. Poredak uzmiče pred zbrkom, a tipik pred bučnim tumačenjima, navike se izobličavaju. Кao što on sam voli da kaže: „mirujem… nemiran“. Pored njega, ako si važan, bivaš primoran da ćutiš, da zaboraviš na svoj značaj ili se iznutra buniš. Ako progovoriš, trošiš svoje dostojanstvo. Ako si detence, prvo se uplašiš, a zatim poludiš od oduševljenja. Ako si njegov, trpiš i zbunjuješ se. Ako si u času bogosluženja i požuriš da učiniš ono što znaš, čuješ ono što nikada nisi ni pomislio. Ako si organizovan, sasvim gubiš ritam. Ako si kako treba, ne znaš gde da se sakriješ. Tip nesistematičan, nesimetričan, haotičan. Za vid i za sluh gotovo odbojan. Ako sudiš i razmišljaš, bivaš sablažnjen. Ako ostaneš pri tome što vidiš i ne razmišljaš, odbacuješ ga sa manijom. Rečeno je statua, slika, izgled čoveka. Sigurno malo preteran u negativnom naglasku. Nadam se da ću u nastavku uspostaviti ravnotežu.

Zagonetka- Glas njegov neprijatan, ritam nepostojeći, rima teška; ali reč njegova magična, nečuvena, autentična, autentična, istinita po sadržaju. Izgled njegov, neprivlačan; ali pogled magnetičan, pronicljiv. Pojava čudna, ali njegov dodir egzistencijalno milovanje. Iz daleka – divlja zver; iz bliza detence… 76 godina. Veliko dete! Кada ga gledaš, pokazuje se neljubaznim, te žuriš da ga osudiš; kada ga upoznaš, pred sobom vidiš jednog retkog gospodara. Osim reči, on uvek ima i nečeg materijalnog da pruži. On nikada ne zaboravlja dobročinstvo i iskreno uzvraća zahvalnost, uvek izvorno, iskusno ali bez pretvaranja. Uvek ga prestiže. Кada ga slušaš spontano, on je težak, rasparčan, neusaglašen; ako ga pratiš žedno, on je reka mudrosti, izvor istine, doživljaj duhovne različitosti, slutnja jedinstvene vrednosti. Кao cvet pun trnja, koje štite svoju riznicu. Divlji cvet koji ipak rađa život i miomiriše. Sasvim je stran cveću iz cvećara za trgovinu. Na njemu ničega nameštenog. Ničega izveštačenog. Sasvim bez tehnike. Nedodirnut istorijskim tokom, društvenim shvatanjem, lažju kompromisa, ali veoma prisutan u zbivanjima. On je i episkop. Nikakva veza sa uobičajenom slikom episkopa. Ni stil, ni način, ni reč, ni izraz lica ne ukazuju na uobičajeno. Njagova arhijerejska mitra, panagija, dikirije i trikirije, odežde, sve je čudno. Ali sve slobodno od eksploatacije tržišta, od navika mnogih, od preovladavajućih mentaliteta. Sve sledi ritam praktične logike, sledi ritam njegove slobode. Nemoguće ga je klonirati, oponašati. On ništa ne krije. Nema nikakvog pokušaja da ulepša stvari da zaokruži reč, šta više, on spontano pogoršava sliku o sebi. Pomaže ti da mu naneseš nepravdu. Možda čak nije ni svestan toga. Nepretenciozan. Suprotan licemerju. Zaista istinit….

Ličnost- Um blistav i prosvećen. U svemu gibak i lako pokretan. Znanja nedokučiva. Pamćenje beskrajno. Misao brza. Hitrina i živost. Sud i sinteza jedinstveni. Poima duboko. Još divnije od znanja i doživljaja njegova kreativno poniranje u tajnu istine i života. Širina shvatanja. U njemu mesta ima za sve; u umu, ali mnogo više u srcu. On je vaseljenski i svesvetski i nadsvetski čovek. Prisustvo puno sigurnosti i sile. Savestan i hrabar. Neustrašiv. Smelost i inicijativa. Mladost i svežina. Кreativan i razoran. Pun života. Predanjski i novator. Šaljiv i dubok. Pun istine. Duboko njegovo srodstvo sa veoma dubokom prošlošću, predanjem; jaka njegova veza sa onim što je dalje od eshatona. Borac sa vremenom i njegov pobednik. Jedinstven. Neponovljiv. Pun slobode. Poznavanje istorije zadivljujuće, svetootački osećaj ubedljiv, bogoslovska ravnoteža neuobičajena, retko poznavanje filosofije, poznavalac detalja istine, i njenih tajni. Uopšte nije važno gde se rodio; šta i gde je studirao, gde je putovao, koliko knjiga je napisao. Nije nalik ni na koga, srećom. Ne liči ni na dobre ni na velike. On ima svoju dobrotu i svoju veličinu. On je pravi veliki čovek. On uvek govori o tajni božanskog Ovaploćenja. Hristos – savršeni Bog i savršeni čovek, Bogočovek. Na toj osnovi veoma božanstven i veoma čovečan, i više od toga: oba zajedno; i veoma smiren. Srce koje se preliva dobrotom, spremno za najveću žrtvu. Društvo njegovo su napaćeni, zaboravljeni, nagi, onepravdovani. Učen kao retko ko, društven kao niko. Prijatelji njegovi – deca. Dete je i on sam. Mudrost starca, jednostavnost deteta. Ostareće i ostaće dete. Prima Carstvo Božije kao jedan od te dece. On postaje svima sve i čini sve „najmanjoj braći Gospodnjoj“. Naizgled divalj, a u srcu svetost. Bez blagodati u slici, pun blagodati u ličnosti. Pun ljubavi i apsolutno slobodan…“

Сва поменута лица и радње су фикција и немају никакве везе са реалношћу:

У четвртак вече наиђох на, покојном оцу драге, назовимо је  Нолицу Југин Мијов и њеног мужа. Она је сматрала да није пригодно да ме примети, те и супруга упозори. И не бих је ни видела да ми простосушни и честити Јаша Владић не рече, е види њу. И нисам ни знала да је додеканица од њање. Сада је све било, баш као што би покојни отац, јерејски син, и рекао:”Умри Боже, да Ти видим пратњу”.

Позиција ја сам ок ти ниси је увек последица надкомпензације. Понекада и страха од губитка припадности јату.

И била сам захвала. У срцу. И та захвалност ме је “тиховала”. Сетих се покојног оца који је волео ту драгу децу и родитеље поменутог супруга. Сада сам знала да ме је благост и љубав мог оца према њима и Удружењу „Јато“ чувала и да ме чува. И била сам им захвална јер су такви, другачији него ја. Сада сам постала захвална и покојној мајци за став непокорности који ме је и довео да од 2010. завршавам све те школе и учим све то што јесам и што и данас настављам. Били су ми ок и Нолица и њен супруг и прелетачко друштво „Јато“. Захваљивала сам драгим Богомајци и Господу, мирећи се и отпуштајући родитеље, неистомишљенике, друго дете покојних родитеља које је причало да сам крива. Бивала сам у миру и захвалности за (пре)дато ми. Захвала за дан који свањава. Захвала за данашње задушнице које су у петак зором долазиле- данас.

Брка среће моје одрасло дете и преслишава: Да ли ти ваши пси лају у стану? А то што је његов сада неводно поклоњени пас Рекс годинама на зими плакао/ лајао на улици па сада његова мађарска вижла Теа исто у неким склепаним кесама и металима у баштици комшије вулканизера- лаје упорно данима и ноћима? Јер они држе псе у металном кавезу у ограђеној башти на улици ради очувања намештаја. И редовно упозоравају друге за оно што они доследно раде- другима за које, верујем, сматрају неок те их треба поучити, док су они за себе ок. Како је то тужно. Кажу, Брка радио у ДБ, а онда кажу да је све јасно. Тја. Тја.

Савет: Жао ми је да се мени није обратио, доста ми је тог дечјег упирања прстом у друге док они исто или чак и горе раде.  Ма и то ће проћи каже дивна приповедка: лик је на робији говорио и то ће проћи, и прошло је. Да ће проћи када се неизлечиво разболео. И то је прошло. И са тог нивоа размишљања, сматрам да човек треба да свесно одлучује чиме ће се хранити, размишљати- бавити. И онда се човек више ни не сети разних који себе виде у односу на друге: да нису ок; иако то у надкомпензацији доживе као да су они ок а остали неок. Избори су, ипак, свесни или негде аутоматски.

Išao sam tako svetom
družio se s jednim cvetom
i pričao sa njim tako
kako vetar nosi lako.

Čas si tamo, čas ovamo,
čas plačemo, čas pevamo
čas te maze, čas te tuku
dok ti tražiš mirnu luku.

Taj cvet dobri, drugar moj
poseban je cvetni soj
dopadnjiv je on baš svima
mada žensko ime ima.

Ali njemu to ne smeta
da je prelep kad procveta,
čak je jednom žena mužu
poklonila njega – ružu.

Al’ je tužan ruža bio
i to meni nije krio,
da je njemu dojadilo
da ga bere baš ko bilo,
i da želi da dočeka
da ga takne ruka meka
od iskrene neke duše
pa nek onda vetar puše
nek oluja sve počupa
jer i jeste ljubav skupa.
ona košta ona boli
al’ je lepo kad se voli.

 

 

Poslaše mi tekstić:

« U životu dodje trenutak, kad ustanoviš: ko ti je važan,

ko ti nikada nije bio važan,  ko ti nikada više neće biti važan,  i

ko će ti uvek biti važan!

Zato se ne brini zbog ljudi iz tvoje prošlosti,  jer postoji razlog zašto se nisu uključili u tvoju sadašnjost!

Sreća te učini boljim. Iskušenje te učini snažnijim.  Žalost iz tebe napravi čoveka. Neuspeh te napravi poniznim. Jedino te vera  potisne ka uspehu i napretku!»