Svaka slicnost sa osobama ili radnjama je fikcija:
…a onda i sin. Ali ne dođe ni ona ni on. Poslao je poruku da eto oni neće… Jer… kažem ljudima da tako kako komuniciraju sa mnom tako komuniciraju i sa drugima i to je ono sto im pravi problem u životu. Ali ljudi žele da promene drugog. Tako ovaj otac koji nikada nije imao vremena ni takta za svog četrdesetogodišnjeg sina, nema istog ni danas. Ali je doveo sina na lečenje. Kao da treba da se opravi kofer koji je kroz život negde pokupio.
Ponekada se upitam: Zašto? Zašto ljudi rađaju decu kada za taj projekat nemaju ni volje ni energije? Moguće da je to ona priča o dijadi: stolica ne može da stoji na dve noge. Tronožac je već stabilniji. Stolica sa četri noge odnosno člana porodice je stabilnija za održavanje iako ni jedna od ovih konstrukcija nije nužno i zdravija. Neko moj je parafrazirao profesora koji je pričao nešto kao: kada je veza loša oni se venčaju, kada postane lošije rode prvo dete. I tako redom. Održavaju privid. I negde pri odlasku u penziju ili kada deca počnu da traće negativnu pažnju, oni se sete da odvedu decu na poravku. I tako.
Savet: Svesnost i odgovornost za svakodnevne vlastite izbore.