Сва поменута лица и радње су фикција и немају никакве везе са реалношћу:
У четвртак вече наиђох на, покојном оцу драге, назовимо је Нолицу Југин Мијов и њеног мужа. Она је сматрала да није пригодно да ме примети, те и супруга упозори. И не бих је ни видела да ми простосушни и честити Јаша Владић не рече, е види њу. И нисам ни знала да је додеканица од њање. Сада је све било, баш као што би покојни отац, јерејски син, и рекао:”Умри Боже, да Ти видим пратњу”.
Позиција ја сам ок ти ниси је увек последица надкомпензације. Понекада и страха од губитка припадности јату.
И била сам захвала. У срцу. И та захвалност ме је “тиховала”. Сетих се покојног оца који је волео ту драгу децу и родитеље поменутог супруга. Сада сам знала да ме је благост и љубав мог оца према њима и Удружењу „Јато“ чувала и да ме чува. И била сам им захвална јер су такви, другачији него ја. Сада сам постала захвална и покојној мајци за став непокорности који ме је и довео да од 2010. завршавам све те школе и учим све то што јесам и што и данас настављам. Били су ми ок и Нолица и њен супруг и прелетачко друштво „Јато“. Захваљивала сам драгим Богомајци и Господу, мирећи се и отпуштајући родитеље, неистомишљенике, друго дете покојних родитеља које је причало да сам крива. Бивала сам у миру и захвалности за (пре)дато ми. Захвала за дан који свањава. Захвала за данашње задушнице које су у петак зором долазиле- данас.