ТЕКСТ: Опет исто али јутрос: упозравање других за оно што упозоравачи сами раде- али онима што их упозоравају и осталима

Брка среће моје одрасло дете и преслишава: Да ли ти ваши пси лају у стану? А то што је његов сада неводно поклоњени пас Рекс годинама на зими плакао/ лајао на улици па сада његова мађарска вижла Теа исто у неким склепаним кесама и металима у баштици комшије вулканизера- лаје упорно данима и ноћима? Јер они држе псе у металном кавезу у ограђеној башти на улици ради очувања намештаја. И редовно упозоравају друге за оно што они доследно раде- другима за које, верујем, сматрају неок те их треба поучити, док су они за себе ок. Како је то тужно. Кажу, Брка радио у ДБ, а онда кажу да је све јасно. Тја. Тја.

Савет: Жао ми је да се мени није обратио, доста ми је тог дечјег упирања прстом у друге док они исто или чак и горе раде.  Ма и то ће проћи каже дивна приповедка: лик је на робији говорио и то ће проћи, и прошло је. Да ће проћи када се неизлечиво разболео. И то је прошло. И са тог нивоа размишљања, сматрам да човек треба да свесно одлучује чиме ће се хранити, размишљати- бавити. И онда се човек више ни не сети разних који себе виде у односу на друге: да нису ок; иако то у надкомпензацији доживе као да су они ок а остали неок. Избори су, ипак, свесни или негде аутоматски.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*