Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Juče sretoh Knjigovođu Sveca koji kaže da je ok da taksisiti nemaju fiskalnu kasu- dogodine,  jer oni „znaju da komuniciaju sa“ Sistemom/Gradom. Vau. Ili: Wau! Jutros u povratku prolazi, meni uvek čudna, ženska osoba koju redovno zaobilazim. Starija ženu- pre zapuštena: seda kosa tj. tri prsta izrastak na crnoj, i plava kosa ali neka drugačija i ranija obojenost ostale kose. Dosledno prezentuje neki mladalačko-retro-hipi-manirovani stil komuniciranja i oblačenja. Uvek vuče preplašenu kucu  Lunjitu. Ona me je u prolazu zaustavila, a da nikada pre nismo komunicirale. Počinje da priča dok se ja izmičem i pomeram se unazad. Nemam vremena uobičajeno, a nemam ni šta u toj komunikaciji. Strašno. Kako se zovete pita ona, ja se zovem Irina dodaje. Onda nastavlja „teta dragojla“- bez teksta gledam izrastke belih vlasi na crnoj osnovi njene kose koja je nekada bila farbana u plavo. Priča kao navijena: kao tu su ose i pas i klješta tuče neki gazda psa … pa da ja telefonom obavestim, pri cemu nigde taj osinjak nisam nikada videla a ni “hanter pas”.  Zato kažem: ne neću, u tri minute Ste me jutros napunili agresijom. A ona meni doslovce i bukvalno: „pedofilko juriš devojčice” te neki žuti prsluk sa retro šarom, koji je imala preko majice razgrće dok se osmehuje ko zna kome i ko zna čemu, i trči i okreće se oko svoje ose kao u nekoj samo njoj znanoj predstavi. Hvalili su samo Kusturičini Romi obučeni u zavese koji lete nebom. Ludilo. Imam strašan nagon na povraćanje. Pa ovaj grad se pretvara u Institution. Prisećam se da sam je par puta videla u naselju. Jednom sa devojčicom koja je odnegovala kerušu Simonu. Verujem da je tu startno koještarisala, a onda je iz dosade, a željna pažnje, krenula dalje. Jer kada sam videla drugu devojčicu koja šeta i dresira tuđeg psa Jocu- ta druga devojčica mi je okrenula leđa i ja sam bila zapanjena, jer smo već pričale o psima- na stazi a ona je govorila da joj nije ok da joj persiram. Nesrećna mizerere/ moria zagonetka dobila je mizerere/ moria idejno rešenje. Osetila sam nagon na povraćanje. Taj nagon da se ispovratim, osetim kada prisustvujem obespravljenju/ kada ipak mnogo mnogo, bolesni unerede/ povrede nedužnog.  I tako, kada do svoje 58-e godine života nisam poželela tuđeg čoveka ni ženu a tuđu decu/ pare/ knjige- na potpuno identičan način, smatram svetim i važnijim od ličnih, postah nema od čuđenja/ bola/ gađenja prema kuvaru. Pa onda sve te godine rada, učenja, služenja, ustanem pre 5 pa zalijem ruzmarine koje sam posadila na livadi i dodam đubrivo, pa usvojene ulične keruše koje su mlade i neposlušne šetam više puta dnevno dok mlađi komšija dobronamerno skreće pažnju da keruše prečesto izvodim i u pravu je… pa da učim, da čitam, da bojim … Nestvarno. Jezivo. Umobolna kreacija, razmišljam- možda, poznate kuhinje usmeravanja pažnje na drugoga. Mizerere. Moria.

Tri jutara kasnije, odjednom se prisetih rečenice: “Hitler je obukao svoje jurišnike u uniforme poljskih graničara i zapucao na nemačke graničare, tako je imao razlog da napadne Poljsku”. Malo kasnije prisetih se i imena knjige odakle je ta rečenica: “Nevidljiva ruka”-Ralf Eperson. Kakva asocijacija na jutro tri dana ranije!

„Слобода није политичка идеја, ни филозофска мисао ни друштвени покрет. Слобода је магични тренутак који посредује у одлуци о избору између две једноставне речи; „да“ и „не“.“ – Октавио Пас

Sva lica, mesta, radnje su fikcija:

U šumarku Jutututu

Nadzorni je Balakaha

Obećao trimčekima da će dati trimček stazu.

A na stazi, brajko moj Tablica Zabrana

Ne zna im se broj:

vožnja bajsa, mezimcima radost svaka …

Netrimčeki dragi mili,

Nikom važni nisu bili.

Klozet papir, ljudske fekalije,

bicikli što preko netrimčeka žure,

Metalik muzika, smeće, nađubrena šuma svaka.

Uteha je nama draga,

da  trimčeki treniraju

I da radost svoju

Svima nama darivaju.

Tako juče neka sedokosa žena/ na žalost čak komšinica, sa dečakom starim oko 7 godina, umesto da ga povede u restoran koji je tu odmah, u toalet ( ako neće/ ne sme kući), ona ga uči da kaki/ piški u šumi. Onda vadi i vlažne maramice- spremila se ona, ima, izgleda iskustva. A to što mladunac neće biti spreman da odloži naviku i vlada svojim sfinkterima- ma šta li je to ili još bolje čemu to. (Uz put, tu su i krpelji i tzv. Lajmska bolest.) Tu su livade i šume! Malo dalje uz trim stazu drveni stolovi puni pića/ ića, nedelja je. I jedan, ali oko 40 godina star, decak izlazi iz šume gde je…

I stvarno, zašto Balakaha ne pokupi smeće omah nego ga ptice raznose. I zašto ne postavi bezbroj tih pokretnih toaleta. Nekada davno je jedan od profesora tokom specijalizacije pričao da tolaeti moraju da imaju vodu, sapun i papir da bi se EDUKOVALI ljudi koji dođu. Najzad Balakaha bi mogao da zađe i uzme ljudima po 500 ili 1000 dinara, jer svo to piće ili ostavljeno đubre ima cenu cca povećeg novčanog izdatka, ono što se u brzom hodu vidi.

I tako, veliki i mali piške i kake po šumi. Navike odgovornost, odložiti potrebu do – i na društveno prihvatljiv način- šta to beše. Jer danas nema tako mnogo kladionica, već ima tako mnogo onih kojima nije rečeno da se nagoni kontrolišu. Ili je to ona „koještarija“ da u mikrokosmosu roditelji hrane, izdržavaju i daju džeparac svojoj deci i sa oko/ preko 30 godina (jer tako i sebi produžavaju život); dok makrokosmos isto vodi računa da su svi bezbrižni.

Najzad, „Pančatantra“ lepo savetuje: gledati svoja posla.

Norveški pisac Erlend Lu: Naivan. Super. Opisuje događaj kada su deca iz konvikta pri školi obrali jabuku, pri tome su uništili drvo. Vlasnik drveta je otišao kod direktora škole i napravili su dogovor. Đaci koji su učestvovali u pomentom događaju su u narednim mesecima donosili vlasniku jabukovog drveta, svoje parice koje su im roditelji slali mesečno. To znači da su sebe lišavali nekih malenih radosti. Na kraju školske godine, pomenuti đaci su otišli kod  vlasnika drveta jabuke. Ovaj ih je uveo u kuću. Poslužio i svakome dao njegove parice, koje je vlasnik drveta jabuke primao od dečaka i čuvao za njih. Tako su dečaci učili da je svet dobro i predvidljivo mesto. Tako su tzv. starovremskim vaspitanjem, stariji vaspitavali decu.

Kad god se setim ove priče, osetim toplinu u srcu i radost. Radost da su odrasli hteli da se bave sa decom, razmišljali šta i kako kazniti da kazna bude učinkovita, i smatrali su da im je to i dužnost. Odavno se ovo ne praktikuje. Današnja deca su često buntovna, bahata, bez razumevanja uzroka i posledice, smatraju da im pripada da udaraju drvo, da lutaicu gađaju kamenom- možda, i jer ih roditelji svojim primerom savetuju.  Uz to roditelji idu ispred njih i opravdavaju te radnje.

Mikrokosmos- porodica i makrokosmos- društvo se međusono prožimaju.  „Porodica je osnova ćelija društva“. I dalje verujem da je individualni stav i individualni izbor ponašanja – važan.

Сва помињана лица, радње, места су фикција:

И ево ње, илинке у недељу у  8 ујутру (19.5.21. нас је на степенишу по трћи пут заредом пресрела а данас 23.5.21. нас пресреће на улазу у зграду), види да долазимо ливадом јер је срећемо, на самом улазу у зграду, као проверавала је поштанско сандуче- верујем бар пола сата- јер смо се, керуше и ја, задржале хранећи псе луталице. Она, као, ставља своју цветну торбу на раме и у плавом џемперу, пролази поред нас и иде стазом. Гледам како се зауставља и као премешта торбе. Е благо деци са таквом менталном. И јутрос размишљам да је ок да кунем да сви који потичу од ње буду неоправдано клеветани, осуђивани, позивани у полицију на информативне разговоре, понижавани од истих као што је она. Или да пустим и не прљам себе. Јер је комшиница Сузана, тада Јовић, из предходне зграде, знала да каже: „пусти г—о да не смрди“. Да. Да. Тако је.

Драгоцено је да човек увек може да учи, ако хоће. Радо се сећам Сузе из зграде 31. Толико лепе једноставности. Тако паметна особа. Тако нормаликус. Драго ми је да познајем Сузу, и да је се ево и у овом моменту присећам. Драга Сузо, пуно Ти хвала.

1.jedna banana (neka bude zrelija jer je sladja), 3.jabuke.

Šolja ovsenih pahiljica. Iseckan badem/lesnik.

Jabuke oljuštiti, obatiti i ispasirati, dodati ispasiranu bananu i ovsene pahuljice. Ako je masa vodenasta i dalje, dodati još pahuljica dok se ne formira kompaktna masa. Kašikom vaditi smesu i stavljati u pleh sa pek papirom, formirati keksice srednje veličine i posuti seckanim bademom/ lesnikom.

Peci pola sata, ili dok ne budu i iznutra suvi.

Prijatno.

Сва лица и догађаји су фикција:

Мора да је страшно досадно када Илинка седи на прозору и чека да се вратим са псима. Јер, ово јутрос је већ треће јутро да она силази степеништем, и као гледа преда се, у моменту док откључавам врата, на спрату  стана, испод кога она живи. Она која то пре никда није радила. И са спрата на спрат она иде лифтом. Али сада нешто демонстрира: да је њена задња или да она сада мора степеницама поред мене и мојих паса?

О јадна, јадна полицијо када те нека глумица магарчи и користи као машицу за своје игре кривоклетстава. Јер илинка (мало слово И) нас је пријавила полицији као опасни смо и као претили смо јој.

Када бол и повређивање постане јако, ок је направити вежбице одвајања. Дисање. Најзад, разумети шта се у ствари дешава: да је некоме радост да другима прави несреће и муке. Негативна пажња. Нија жена чула за књигу. Није чула да не мора да свој нарцизам.. ма..- јер нарцизам и тражи публику. Па да, од сада је разматрам као нарцистички поремећај личности. И сада је јасније, и сада и не боли, јер то ипак само њу боли па се тако понаша. Сирота, сирота греотица. Која је спремна да “осветићу се”. И онда “Сила Бога не моли, али Бог силу не воли”. И ето поново вертиканог гешталт поља да ће све бити добро,

Poslaše mi o meni:„ Malo sam bolje sagledala Draganu. Nije patetična – racionalna je. Nije liberalna – zahtevna je, i zna kako treba. Ciljeve postiže na dugi rok, sa velikom verovatnoćom da uspe. Iskrena je, otvorena odlučna. Ne podilazi klijentu. Deluje lekovito i smirujuće. … Vaše je, šta ćete dalje. Imate mogućnost, ako želite, iskoristite je …“

A onda i ovo, ali kao komentar, druga i drugačija komunikacija: „Roditeljima sam … . Rekla da … . Naredila mami da … što radi….sve sam im prepričala. I zadovoljni su pristupom. Svaka cast za izbor lekova. Istražila sam a I upućena u lekove, jer I ja imam neke probleme na kojim radim…ali … “ (Klijent komentariše- skroz štosno).

I šta čovek još može da doda ili kaže.

1 l sampona od koprive ( Afroditin ili Farmasi)+

+ 100 ml pantenola ( vodeni rastvor)+

+ 30 ml kapi od koprive+

+ 30 ml AD kapi+

+ 50 ml ricinusovog ulja+

+ dvije ampule B vitamina.

U pradavna vremena, neki vladar je imao jedinicu kćer, koja je bila gajena s ljubavlju. Svaka želja joj je bila uslišena. Ne upoznavši sebe, ni svoje snage, potrebe, emocije; zaljubla se u svog roba. Poželela je da sa njim provede život. Otac je dugo svedočio o nemogćnosti takvog izbora. Kći je istrajavala. Onda, je vladar doneo odluku da ih zatvori u jednu sobu na neko dugo vreme. Ostavši sami i bez protivljenja njegog oca, ona – kći je shvatila svoju lakomislenost, i prestala je da veruje u nemoguću misiju.

Ponekada, kada, nama važni istrajavaju u svojim izborima, koji nas dovode da posumnjamo u sebe, pametno je udahnuti i pustiti, da idu za svojim izborima. Jer za to snose sami vlastitu odgovornost. I to je jedini put/ način da razumeju i budu odgovorni prema sebi.