Jutros  u povratku, iz šume, desno je stablo koje je veoma debelo, verujem jako staro, u podnožju puno piljevine, nešto je napalo hrabro i staro drvo. Vidi se neka kao paukova mreža koja ipak deluje kao da je tu dugo vremena. Grozno. Ne znam kako se stiže ni gde je šumareva kuća, možda bi vredelo da se obaveste oni koji su nadležni za šume, da se pojave biolozi/ botaničari  i izleče hrabro drvo.

Verujem da je kontakt sa prirodom važan i da makar i pojedinačna briga o prirodi može da pomogne. Opet obostrano. I Prirodi i pojedincu.

Sva pomenuta  imena, radnje, mesta su fikcija.

U 21.30 zvoni telefon i vratih se sa vrata. Ženski glas pita da li me je probudila. Pita: Jesam li psihihatar? Ili sam psihoterapeut? Onda priča o svom Detetu oko 15 minuta a zatim da će i Dete da telefonski priča sa mnom- samo da me čuje. Kažem da sam pošla i da se brzo vraćam pa možemo da pričamo duže. Ne, ne ipak samo malo. Dete dovikuje da čuje da izlazim i da nema veze. Ipak priča sa mnom. Javićemo se ako odličimo- reče Dete.

Često poželim da kažem ljudima, koji zovu, da način na koji kontaktiraju osobu od koje trebaju lečenje, zapravo govori gde je problem kao i šta oni rade da se problem održava. Nismo naučeni sa salušamo. Nismo naučeni na saradlivost. Kao da je jedino bitno da mi kažemo. I možda je i tako? Ali to je priča i o asocijativnim zonama mozga.

Sva pomenuta  imena, radnje, mesta su fikcija.

Žito, sveće, vino. I tako namenjujem sveće za žive i mrtve. Otkrivam da imam „višak“ sveća, odnosno sveće za žito i za da držim svećicu u toku Parastosa. Palim za mrtve pa za žive pa i za Diverzantkinju i za Brkizam a da nisam ni razmislila. Nije važno, ostala mi je svećica za žito. Žena po imenu Nataša daje mi svećicu za da je držim kada sveštnici počnu Parastos- valjda se to tako kaže. I eto, nekako sve se dešava i imam mir u sebi. Odlučujem da tu svećicu koju sam dobila upalim za zdravlje nesrećne Zloupotrebljene a svećicu iz žita za moje drage koji više nisu ovde sa nama. Nadam se da je ovo u redu. U sebi ne osećam da išta loše radim.

Ispovedam se da sam se dva puta u mislima naljutila. Svestenik pita jel to neko blizak ili dalek a onda prekrasno, kao što smo i učili u psihoterapijama, razdvaja biće i radnju. Očarana sam sveštenikovim pristupom. Pričest. Crkva okuplja ljude, popih čašu vode. I bila sam u miru sa sobom. Verovala sam da je u oba dana pokojni otac bio zadovoljan mojim izborima/ ponašanjem. Izgleda da je istina, da ako sebe nateramo da oprostimo i neoprostivo, brže zacelimo, manje je gorčine. Ne da zaboravimo. Da oprostimo- sebe radi i u terapeutsku svrhu.

Sveštenik reče da je primetio na ispisanim ceduljama pokojnika nesrpska imena, te da molimo samo za …. . Pa Arčibald Rajs je Srbe zadužio više sa „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“, čak je i Pašića upozoravao da će se sve ovo dešavati- nego nikola Pašić (malo n). Moja fasciniranost da Srbi mole za svoje neprijatelje ali ne i za prijatelje koji nisu ZABOGA kršteni pravoslavno se nastavlja. Guglah ime Porfirije: grčko, znači crvena, purpurna boja koja je simbol snage i moći kalendarsko ime.

 

Не ходам стазом између игралишта и зграда у насељу, уопште. Само ако се замислим па аутоматски пређем стазу. Тако зимус упознах куцу Симониду коју су две- три девојчице збрињавале колико и како су им средства дозвољавала. Једно јутро сам је нахранила. Била је захвална као да сам ко зна шта урадила. Људи су волели да она истрчавала њихове псе, па су је зато и уводили је у ограђен простор за псе. Пар пута сам је одатле узела, и са Дуњом, одвела кући да буде са нама. Весело би вртела патрљком од репа и онако велика жутобела била чаробна, умела је да седне и да размишља: Видећи да нешто није ок, након што је јела, извела сам је напоље, села је да размисли док сам је ја чекала. Било је хладно а ја сам само капут обукла преко пижаме. Када сам се вратила кући, она се предомислила, и тада ју је Влахо увео код њих „мирна као буба спавала је на тепиху“. Две- три хладне ноћи сам је уводила и да једе и да преспава. Прве ноћи је изгризла довартак, следећи пут је и у лифт ушетала за Дуњом, једном јој је неко мој успео и ставио огрлицу и поводац. Међутим, Симонида је увек код нас долазила без поводца, и спавала са нама у кревету, јела, пила. Само нисам била паметна и храбра да је оставим у кући и када одем на посао. Паметница је видела како Дуња скаче од радости по мени па је и она. Као да је желела да је узмемо. Наша, Дуња ју је водила, са улице, са собом код нас.

Али, моји су галамили јер „ти немаш времена за себе а скупљаш уличне .. обавеза.. .“. У то време сам још и боловала погибију усвојеног уличног пса Константина и стално се питала да сам га оставила на улици, можда би био жив. У таквим размишљањима нека девојка је усвојила Симониду. Колико год да сам је молила да ми прода Симону, да јој платим, девојка је одбијала. Рече да је уз свог пса Гризлија, је њен партнер усвојио Симониду те да је она сада Зелда. А Симонида је волела да види Дуњу, и да једе људску храну. Волела бих да разумем због чега је та куца мени тако важна. Једном је та девојка рекла да куца од када ју је она усвојила једе само псећу храну. Била сам неутешна. Међутм и захваљивала сам тој девојци јер је увела куцу док сам ја размишљала, она је усвојила. Браво. Свака част, и за ауто да не зависиш од превоза, и за могућност да је у једном дану ветеринарски збринеш. Нешто је било у куци Симониди, што ме је на нешто подсећало. Она је била Дуњина другарица и Дуња јој је препуштала своју храну и своје место. Када бих видела да је та девојка дошла или њен ауто, понадала сам се да ћу успети да видим/о Симониду и да јој кажем/о да је ми волимо и да мислимо на њу. Питала сам и да једном девојка дође са куцом у посету са свима са којима жели. Али, погледдала ме је зачуђено.

И тако сам досађивала људима/ кучкарима са причама о Симониди. Причали су да законски, иако су угојили Симониду и иако Симонида воли да је мазимо, немам никаква права. И тако сам виђала људе и ту децу која су бринула о Симониди. И данас би увела Симониду и оставила јој име Симонида. Иако сам увела жуту керушу коју је девојчица која се зове на пример Јована научила основне команде које куца поштује и сада, има места за Симониду. Данас би питала које су они име дали нашој жутој куци, па би куца имала и то име у пасошу. И тако, то сам смешна ја, која је давно свесно одбила да хода стазом када сам видела неку, по мени, размажену децу па нисам могла да прођем стазом. А мајка тог детета је са негодовањем коментарисала моје нестрпљење, да их обиђем и одем даље.

Да. Свесно бирање. Важно је.

Молим се да Симониду- Зелду шетају више, да мање једе. Радо бих је усвојила. Захвална сам девојци која ју је усвојила. Искрено, хвала јој до неба. И то је то. Толико и тако будем/ сам била на стазама у насељу. Одавно и не идем стазом. Само када усвојитељи Симониде дођу, онда волим да је загрлим и тада ходам стазом, желећи да је сретнем.

После ове мизерере и морија ” шумске” којешта болесне приче, избегавам и да ходам насељем Избегавам да се јавим, погледам људе. Повраћа ми се од идеје да је неко могао да поверује, да је клевета – истина. Фуј.

Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Jer knjiga doslovce kaže: „ podsticanje zavisnosti od odobravanja drugih“, „umesto da pomažu deci da razmišljaju svojom glavom, rešavaju svoje probleme i RAZVIJU POVERENJE U SEBE, roditelji teže da tretiraju decu kao svojinu“. „Porodica neguje u vidu dobrih namera, zavisnost i … jer bez…  znanja kako da se oslanjaju na sebe u kriznim situacijama… nemoguće je“ spremiti dete za život. Lakše je uvaliti detetu introjekt („put do pakla je popločan najboljim namerama“ parafrazirala je svekrva“): ta/ taj teta/čika nije dobar/ sklanjaj se od te osobe. Čak ni sam roditelj ne razmisli da li je takva metamorfoza posle 57 godina života uopšte moguća. Copy-paste razmišljnaje/ hendlanje nečeg što umislimo da smo u žurbi videli, tako postaje pravilo. Priča da je čuveni violinista, svirajući ujutru na ulazu u metro, dobio samo par novčića- upravo govori o automatizmima a ne o svesnom razmišljanju. Tragično on line razmišljanje, koje je prosto manje zahtevno. Ili žena kojoj „prijateljice“ savetuju da se razvede dok one ostaju u mnogo neprijateljskijim odnosima, jer je toj ženi važnije mišljenje okoline- naučena je tako.

I najzad često pominjani A. Linkoln: „…Ako bih i čitao, a kamoli odgovarao na sve napade na sebe, ova…. da se zatvori za bilo kakav drugi posao. Ja radim najbolje što znam- najbolje što mogu i nameravam da tako radim do kraja. Ako na kraju ispadne u redu, ono što je rečeno protiv mene neće značiti ništa. Ako na kraju ispadne pogrešno, da se deset anđela zakune da sam bio u pravu, ne bi značilo ništa“.

Sva lica, radnje, mesta su fikcija i ne koreliraju sa realnim.

Ljudi ogovaraju/ projektuju kada žele da skrenu pažnju sa sebe, kada žele da obezvrede drugog, ili da istaknu svoju grupnu pripadnost te da u kanonskom- pljuvanju kazne nečiju- nepripadnost. Ili kada su besni jer je neko reko ono što oni neće da bude rečeno. Bes je dečja emocija, Ispod tog besa se krije strah. Strah od anticipacije budućnosti i posledice eventualnih promena. Bajka kaže da je Zli Čarobnjak otrovao bunar u Kraljevstvu, sipavši svoj omiljeni otrov- klevetu. Podanici Kraljevstva su pili vodu sa tog bunara i tako su postali istomišljenici/ jednoumnici. Kralj i kraljica, su u dvorištu ispred svog dvorca, imali bunar koji je i dalje imao istu nedorađivanu vodu. Zbog toga su Kralj i Kraljica nastavili da razmišljaju kao pre. Podanici su bivali sve nezadovoljniji. Kraljica je predložila Kralju da i oni počnu da piju vodu sa klevetom zatrovanog bunara. Tako su sada svi razmišljali isto, i život je nastavio da teče uz med i mleko. I tako su nastavili i živeli srećni do/ i današnjih dana. Inkvizicija i linč su ih mimoišli jer je Zli Čarobnjak bio vladar iz senke.

Juče sretoh komšinicu koju sam volela sa sretnem i kojoj sam se iskreno divila i to otvoreno govorila: da je retko posvećena majka, te ona okrete glavu od mene. Naravno. Razumem. Zar će komšinica da priča o …  . Naravno, radije će ponavljati klevete – o nekom koga dugo viđaju. I da, neće čak ni pokušati da razmisle o istini istih, I tako dalje, meni dragi ljudi su se menjali bez da sam išta promenila u svom ponašanju prema njima. Bila sam tužna da nisu ništa pitali

Jer Alegorija iz Talmuda je vrlo decidivna: „ Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugi drugačije- istina je na Tvojoj strani ili na strani drugog. Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugo dvoje drugačije, moguće da je istina na Tvojoj ili na njihovoj strani. Ali, ako Ti imaš jedno mišljenje a SVI ostali drugačije, BEZ SUMNJE, ISTINA JE NA TVOJOJ STRANI JER VASELJENA NE POZNAJE KONSENZUS MUDRACA.

Strukturisanje vremena se dešava na više načina. Povlačenje- bez interreakcje sa drugim: čitanje, bojenje, kuvanje, sviranje. Rituali: rođendani, venčanja, Liturgija. Razonoda: zabava i druženja. Aktivnost- komunikacija posvećena postizanju zajedničkog cilja. Psihološke igre: igre sa psihološkom dobiti da se neko povredi i tada su igre na tri različita nivoa stepenovane. Bliskost: izražavanje iskrenih potreba. Neki strukturišu svoje vreme prvenstveno ritualima. Načini strukturisanja vremena razlikuju se prema riziku da ćemo eventualno biti povređeni / pogrešno shvaćeni/ ili prema količini PAŽNJE za ono što je manifestovano. Neki svoju aktivnost eksplicitno manifestuju ubijajući šumske životinje. Neki budno motre i upiru na/u drugog. Tako je Stojiljković u prastarom užbeniku Psihijatrije pisao o sublimisanoj agresiji lovaca i još nekih zanimanja. Smatrajući za jako važno, prof. M. S. nas je u školi psihoterapije stalno podsećala: Kako se postaje takav? Šta je to uslovilo tu jedinku da napravi takvu kreativnu adaptaciju/ skript?

Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

U stvari ono što, izgleda samo meni smeta, je da ovde vidimo dva fenomena: Fenomen On Line Roditeljstvo i Fenomen Kako Da Isključivo Razmišljamo Onlajnirano.

Kada osoba koju viđam napravi nešto novo, upitam se šta se desilo, šta je sada to i čemu vodi. Kada moje odraslo dete pošalje komentar da smajliji osmeh, kuliranje i zvižduckanje „ne idu zajedno“, postanem zaineresovana jer tako nešto nikada pre nisam čula. Znači nešto se u međuvremenu desilo. Međutim ljudi se globalno ne menjaju sem ako ih neka egzistecijala potreba ne natera na to, i tada samo do tuđeg pomeranja. Tako se žena stara 58 godina neće menjati ni u moralnim kodeksima, ako to nije ranije radila. Neće se baviti tuđom decom sem ako roditelj eksplicitno to ne traži i tada po svim zakonskim propisima.  Jutros iz šetnje vidim u naselju još jednu bebu ženku sa dve ogrlice, koju verujem neka deca donesu odnekle, jer je samo jedno štene. Beba kuca leži sama na livadi. Kada polno sazri dohvatiće je vlasnici mužjaka, pa ćemo imati još uličnih pasa. Jer mame te dece ne žele više obaveza i imaju raznorazna opravdanja zašto ne imati psa/ macu u „zaboga pa to je stan“. I srećem komšinicu koja je usvojila psa, kada je neki domaćin-šaljivdžija celo leglo ostavio/la u ograđenom prostoru za pse. Komšinica je pričala da su joj rekle komšinice da je „usvojila psa jer se razvela pa da nadomesti“. E ovo psihologiziranje ide direktno iz psiho-edukativnih-udruženja koja u psihoterapeute sa „psihološkom propredeu/vtikom“ primaju konobare, vožače, ložaće, novinare, mašince, difovce, pravnike, nastavnike biohemije i engleskog i čega sve još, trgovce gogoljevskih sela i mrtvih duša, ekonomiste… domaćice itd. Za svaku od tih škola svako od nas je plaćao/a između 4-7000 eura. Tako stigosmo dotle da ipak neka domaćica, umesto da nešto pametno kaže ženi kojoj nije lako jer sama podiže decu, ta domaćica dušebrižnica je još dosoljava. Da razmišljanje je luksuz! Da li ta žena možda svoju decu uči radnim navikama/ da nisu samoživa/ da brinu/ da još neko postoji sem njih…?

Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Trčim u crkvu da upalim sveće za zdravlje i toj Irini i db-brk-kuhinji. Strašno. Pa valjda ima makar Boga/ Bogomajke. Onda otvaram meni dragu knjigu Oca Tadeja: „Počnite svesno da šaljete dobre misli, … misli dobrih želja onome … , ko vas je uvredio, ko vas ne voli. Na sopstvenom primeru moći ćete da se uverite u snagu dobrih misli…“.

Zatim odlazim u poštu da platim, Zloupotrebljena Čudakinja sa Lunjitom prolazi i obilazi me najmanje ČETIRI puta. Vadim diktafon i uključujem ga, sada spremna da je snimim i da tražim da pronađu izvor klevete i skarednosti kod osobe koja je, verujem, zloupotrebljena za manipuaciju ljudima/ decom. Isto kao u doba slavnih dana Kružoka debe, u zadnjih desetak godina prošlog veka. Tada su Uvek Dobro Obavešteni Nesrbi pričali vic Lakovernim Verujućim Srbima „Mama, mama kupi mi grad X. Ne mogu sine, ja sam prosvetni radnik. Tata, tata, kupi mi grad X. Dobro sine, kada prodam/o Region, kupiće ti tata“. Ili su Obavešteni Srbi obaveštavali Neobaveštene Srbe da je u tzv. “Noć”-i “dugih noževa” penzionisano cca 95% kvalitetnog dela Kružoka. Ili, kako je Gebels uvek aktuelan: više puta ponovljena laž … da, da, ugledavanje na Gebelsa je/bilo beskrajno tužno.

Smatram da je vera u vertikalno hijerarhijsko geštalt polje potrebna. I danas, kao i juče. Palim sveće za zdravlje toj nesrećnoj ženskoj osobi, i brkizmu,  i molim se da me nauči da „sačuvam unutrašnji mir i kako da budem mirna, tiha, blaga duša kao što su anđeli Tvoji i sveti“. Nagon na povraćanje ne popušta. Morala bih da poradim na tom telesnm delu, verujem da je to iz mog preverbalnog doba, jer je telesno manifestovano nagonom na povraćanje a nema verbalnog dela.

Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Juče sretoh Knjigovođu Sveca koji kaže da je ok da taksisiti nemaju fiskalnu kasu- dogodine,  jer oni „znaju da komuniciaju sa“ Sistemom/Gradom. Vau. Ili: Wau! Jutros u povratku prolazi, meni uvek čudna, ženska osoba koju redovno zaobilazim. Starija ženu- pre zapuštena: seda kosa tj. tri prsta izrastak na crnoj, i plava kosa ali neka drugačija i ranija obojenost ostale kose. Dosledno prezentuje neki mladalačko-retro-hipi-manirovani stil komuniciranja i oblačenja. Uvek vuče preplašenu kucu  Lunjitu. Ona me je u prolazu zaustavila, a da nikada pre nismo komunicirale. Počinje da priča dok se ja izmičem i pomeram se unazad. Nemam vremena uobičajeno, a nemam ni šta u toj komunikaciji. Strašno. Kako se zovete pita ona, ja se zovem Irina dodaje. Onda nastavlja „teta dragojla“- bez teksta gledam izrastke belih vlasi na crnoj osnovi njene kose koja je nekada bila farbana u plavo. Priča kao navijena: kao tu su ose i pas i klješta tuče neki gazda psa … pa da ja telefonom obavestim, pri cemu nigde taj osinjak nisam nikada videla a ni “hanter pas”.  Zato kažem: ne neću, u tri minute Ste me jutros napunili agresijom. A ona meni doslovce i bukvalno: „pedofilko juriš devojčice” te neki žuti prsluk sa retro šarom, koji je imala preko majice razgrće dok se osmehuje ko zna kome i ko zna čemu, i trči i okreće se oko svoje ose kao u nekoj samo njoj znanoj predstavi. Hvalili su samo Kusturičini Romi obučeni u zavese koji lete nebom. Ludilo. Imam strašan nagon na povraćanje. Pa ovaj grad se pretvara u Institution. Prisećam se da sam je par puta videla u naselju. Jednom sa devojčicom koja je odnegovala kerušu Simonu. Verujem da je tu startno koještarisala, a onda je iz dosade, a željna pažnje, krenula dalje. Jer kada sam videla drugu devojčicu koja šeta i dresira tuđeg psa Jocu- ta druga devojčica mi je okrenula leđa i ja sam bila zapanjena, jer smo već pričale o psima- na stazi a ona je govorila da joj nije ok da joj persiram. Nesrećna mizerere/ moria zagonetka dobila je mizerere/ moria idejno rešenje. Osetila sam nagon na povraćanje. Taj nagon da se ispovratim, osetim kada prisustvujem obespravljenju/ kada ipak mnogo mnogo, bolesni unerede/ povrede nedužnog.  I tako, kada do svoje 58-e godine života nisam poželela tuđeg čoveka ni ženu a tuđu decu/ pare/ knjige- na potpuno identičan način, smatram svetim i važnijim od ličnih, postah nema od čuđenja/ bola/ gađenja prema kuvaru. Pa onda sve te godine rada, učenja, služenja, ustanem pre 5 pa zalijem ruzmarine koje sam posadila na livadi i dodam đubrivo, pa usvojene ulične keruše koje su mlade i neposlušne šetam više puta dnevno dok mlađi komšija dobronamerno skreće pažnju da keruše prečesto izvodim i u pravu je… pa da učim, da čitam, da bojim … Nestvarno. Jezivo. Umobolna kreacija, razmišljam- možda, poznate kuhinje usmeravanja pažnje na drugoga. Mizerere. Moria.

Tri jutara kasnije, odjednom se prisetih rečenice: “Hitler je obukao svoje jurišnike u uniforme poljskih graničara i zapucao na nemačke graničare, tako je imao razlog da napadne Poljsku”. Malo kasnije prisetih se i imena knjige odakle je ta rečenica: “Nevidljiva ruka”-Ralf Eperson. Kakva asocijacija na jutro tri dana ranije!

„Слобода није политичка идеја, ни филозофска мисао ни друштвени покрет. Слобода је магични тренутак који посредује у одлуци о избору између две једноставне речи; „да“ и „не“.“ – Октавио Пас