Пробам хаљиницу и питам јел то лан по саставу. Млада особа каже: Садржи лан, памук и еластин, лан и памук су по 50%.  Очарана сам. Ипак не желим да повредим младу особу. Ћутим. То мора да је квалитет материјала-Царево-ново-одело. Очарано кажем: молим Вас спакујте ми три хаљине у све три боје, (за сваку могућу будућу прилику).

Сва поменута лица и радње у овој причи су фикција.

Зашто? Желим да разумем мени неразумљиву (ноћну) мору коју сам слушала: Нпр  како је школски кратко време био декан а затим ректор у два наврата. Када је правник Жика крајем прошле године рекао да  нпр. Деканица Њања хоће да да отказ јер запошљени није долазио на посао, одговорено је  да је то коректно али да неће споразумни раскид радног односа већ да отказ због непослушности. Али авај. Они то неће. И онда адвокат Уча пита зашто Моћни Минцаца губи време бавећи се неким ко је тако неважан као та Малена Минорна Маргина, док на другој страни Моћни поседује експлицитну и имплицитну моћ, тридесет година прима и здравстену плату иако није видео пацијента сем на студијама … али му редовно школски уписује плусеве. (Према Теорији завере њих двојица и два сестрића од Генералисимуса са породицама већ четрдесет година чекају Божић код школског Бокија од када му је умрла мајка (Бокиница је спремала специјалистички из педијатрије пуних 15 година кући и  дан данас ради).

Stojanje u redu isperd Komercijalne je skoro uobičajeno, još pre koronizacije. Sada to uz sve ostale redove postaje ultimativno. Zato jutros trčim da budem prva i već sat vremena pre otvaranja sam tamo sa još jednim koji se predstavlja penzionerom. Red se odjednom pravi i do početka radnog vremena banke je već više od 20 ljudi iza mene. Pojavljuju se i pravna lica koja se smeštaju desno i glasno diskutuju o tekućim događajima. Zato ne volim redove, jer te prinude da slušaš (koješta?) i budeš saučesnik u taštininama praznine: razumeju se u koronizaciju, u krpe, fiziologiju, prognozu zdravstvenog stanja nacije a prema tv informativnivnim sadržajima, tv shemu… baš u sve. Pojavljuju se dva stara coveka u crnini, i oni bi da stanu prvi. Bukači galame kako ih treba pustiti, kako će ih pustiti- galame prvi i drugi u redu pravnih lica, peti u redu fizičkih takođe. Govorim da sam prošli put u tom istom redu dobila povratnu informaciju iz reda da ako hoću nekog da pustim pre sebe to mogu ali da ja idem na kraj reda. Ali ja danas nemam vremena za to, zato sam i poranila. Banka se otvara, ulazi penzioner koji je bio prvi, stari par u crnini i prva dva bukača iz reda pravnih galamdžija. (A ono: ja ću da ih pustim pre mene? Pitam se, čemu predstava altruizma?). Definitivno je jedino moguće da se ćuti. Ludilo je takvo da je taj vratar pre par godina rekao ljudima: zar ja da vam pravim red. Nestvarno. Bukačima trebaju još fantomka i suzavac, razmišljam ljuta na sebe,  da demagogija o pseudobrižnosti i pseudočovekoljublju, budu potkrepljeni i manifestno. A ja se u sebi i pred sobom osećam neok i posramljeno jer žurim i ne umem da glumim altruizam.

Par sati nakon toga klinac oko 5-7 godina piški u koru bora u naselju dok par metara dalje 1 odrasli i 6 dečaka igraju. Ali dragi, pa zar nije bolje da ideš i piškiš kući. Daleko mi je, kaže. Pa nije ok da zapiškiš drvo. Ma hajde gledaj svaja posla, kaže dečak od 5-7 god. Oh, izvini molim Te. Sram me bilo. Koja sam ja dekadentna budalesa.

Još par sati iza toga drugi isto toliko star, gleda u moju korpu u samoposluzi, gde su dve stvari, dok on ima u rukama jednu i kaže: jel nije problem da pošto imam samo jednu stvar, me propustite. Bez teksta sam. Ma naravno, Ti žuriš dok sam ja dokona i zaludna. Ćutim. Zabezeknuta sam. Klimnuh glavom. Moji bi me propustili kroz vaspitni metod. Ljudi podižu obrve. Ali ćute.

Još par sati iza toga lik sedokosi dovikuje, ničim izazvan: Jel ti treba cela šuma za te džukele. Ćutim, i presrećna sam jer ćutim.

Jer u svim ovim transakcijama je ćutanje jedini validan način komuniciranja. Dok čitam knjigu ”Zašto naša deca postaju tirani”, svesna sam da se sve o sada i ovde manifestuje, a ne samo pominjanim državama. Dan sam započela obećavši sebi da ću biti istrajno dobronamerna. Zašto nisam uspela? Onda sutra hoću, ćutaću, osmehivaću se. Poraniću i ćutaću šta god da pitaju, pomeriću se da drugi imaju mesta i ćutaću i okretaću glavu na drugu stranu.

“Bilo je to jednom kada je negde u neko selo došao stranac. Znao je da tamo živi na hiljade majmuna. I tako je seljacima ponudio 10 dolara za svakog majmuna kojeg će za njega uhvatiti. Seljaci su sa oduševljenjem prihvatili ponudu stranca i odmah krenuli u lov. Stranac je od njih otkupio sve – na stotine majmuna koje su ulovili. Kad se broj majmuna malo smanjio seljaci su ih prestali loviti. Stranac je stoga podigao svoju ponudu i seljanima ponudio 20 dolara za svakog majmuna. Seljani su bez oklevanja ponovno krenuli u lov. Broj majmuna se još smanjio i ljudi su se ponovo vratili poljoprivredi. Stranac je zato ponudu povećao na 25 dolara, ali s vremenom je ostalo vrlo malo majmuna tako da je bilo gotovo nemoguće naći još kojeg. Stranac je tada najavio novu ponudu. Za svakog majmuna seljacima je ponudio 50 dolara. U isto vreme on je morao zbog posla otputovati i za otkup majmuna ovlastio je svog pomoćnika. Kako šefa nije bilo, seljacima je dao ponudu pomoćnik: “Vidite sve ove majmune u kavezima koje je prikupio moj šef. Prodajem vam ih za 35 dolara a kada se šef vrati u selo, možete mu ih prodati po 50 dolara za svakog.” Seljani su ozbiljno shvatili i počeli se organizovati. Prikupili su sve svoje uštede i otkupili sve majmune. Nikad više nisu videli ni stranca ni njegovog pomoćnika, ostalo je samo selo puno majmuna…”

Setih se priče o  Prverama ili kako se to nekada zvalo kada sam još pratila TV.  Tuzno je da postoje ti neki koji varaju i ok im je sa time. Ja verujem da je pozicija ++ prava životna pozocija. Tužno je da se zbog automatske kompenzacije pojedini odlučuju na +- poziciju. Verujem da nad svima nama postoji sila tj horizontalno geštalt polje. I da sve na kraju bude dobro.

”Kmet Siman je bio miroljubiv čovek koji je živeo mirnim i uobičajenim načinom života za jednog kmeta, sve do trenutka kada je došlo do promene vlasti. Tada, snažno verujući da je sve postalo drugačije, promenio svoje ponašanje, pobunio se i krenuo u borbu za pravdu koja je bila nedostižna.

Siman je živeo u teškim i nesigurnim vremenima, u kojima su kmetovi bili iskorišćavani od strane svojih gospodara. Bio je svestan vremena u kome živi, šta mora da radi i kako mora da se ponaša. Poštovao je vlast i turske zakone, nije se suprotstavljao svom agi i ispunjavao je sve svoje kmetovske obaveze. Kada je tursku vlast zamenila austrijska bio je ubeđen da su stigle dugo očekivane promene, da su se promenom vlasti promenili zakoni i da je konačno postao slobodan čovek koga niko više neće moći da iskorišćava. Mislio je kmet Siman da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga i da je došlo vreme kmetova. Mislio je da je prošlo vreme „carskog pisma“, „seferske naredbe“ i turskog jahanja hrišćana. Hteo je pod okriljem nove vlasti da dobije ono u šta je verovao da treba doći. Hteo je pravdu. Dugo potiskivani bes potlačenog čoveka i ogorčenje zbog nepravde izbili su na površinu i od mirnog i poslušnog kmeta postao je samouveren i drzak čovek koji ne želi da se odrekne onoga što mu s pravom pripada. Ali, bio je u zabludi i grdno se pravario. Vlast jeste bila nova, ali su zakoni ostali stari. Kmet je i dalje bio kmet, a aga je ostao aga. Ne shvatajući da se ništa nije promenilo i da je njegova pobuna uzaludna, Siman se odlučno borio za svoje pravo. Želeći da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe i da ono što je njegovo bude samo njegovo, te da ne mora nikome ništa da daje, zaboravio je Siman da svet funkcioniše po principu “Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi.” Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njegova pravda je postala opsena koju niko niti je želo da čuje, niti da je razume. Njegova borba je bila uzaludna, jer njome ne samo da nije ništa dobio, nego je sve izgubio, i svoje imanje i svoju porodicu i svoj ugled.

Kmet Siman je bio uporan i tvrdoglav čovek. Verovao je da je pravda na njegovoj strani, da će iz borbe koju vodi izaći kao pobednik i ni pod koju cenu nije želeo da odustane od svog stava. Puno je pogrešio. Zbog svoje tvrdoglavosti i nepopustljivosti upropastio je svoj život i izgubio sve što je imao. Od uglednog poštovanog kmerta postao je prosjeka i pijanica, čovek bez ugleda koga niko ne gleda i ne sluša”.

Smatram da je dobro da čovek čita. Svojevremeno su novine Politika i Novosti objavljivali po knjigu nedeljno. Verujem da je sadašnji trenutak poželjan da čitam, što rado činim. Takodje se ovde u ovoj pripovedci Ive Andrića, našeg nobelovca, vidi da neobavešteni Odrasli ume da napravi dosta problema, kao i funkcionisanje iz kontaminacije (neabdejtovani podaci) Odraslog iz Roditelja. Lepo je to kako postoje mogućnosti za rast i razvoj, razmišljam.

Na malo ulja prodinstati 1 glavicu crnog luka. Kad omekša malo, dodati šargarepu seckanu na kockice ili crvenu baburu i zajedno pržiti. Na kraju dodati 2-3 česnja belog luka. Sočivo oprati u vodi pa dodati u luk. Naliti vodom i kuvati koliko da se sočivo skuva. Gustina po zelji. Dodati kocku za supu, biber, malo soli i ljutu tucanu papriku. Pred kraj dodam blagu zapršku- u malo ulja pola kafene šoljice , stavim 2 kašike brašna i manje od jedne aleve paprike. Sve izmešam, ne pržim, i samo sipam u sočivo. Kuvam jos 15ak minuta.

Prijatno

Priču mi šalje neko od Pametnica, ali kasnim da je prekucam pa nisam sigurna ko je poslao, pa to i ne pišem, i evo delim je sa Vama.

”Jednog dana je cvećar otišao u frizerski salon da se ošiša. Frizer mu nije naplatio jer ove nedelje radi iz hobija. Kada je sledećeg jutra frizer došao na posao, na pragu je zatekao petnaest ruža. Drugog dana u isti frizerski salon je ušao pekar. Neću ti naplatiti, ponovio je frizer, sada pekaru, ove nedelje radim iz hobija. Pekar je otišao presrćan. Narednog jutra je frizer zatekao petnaest ukusnih krofni. Trećeg dana u salon je došao senator. Ni njemu frizer nije naplatio iz istih razloga. Jutro posle tog jutra je frizer ispred svog salona zatekao petnaest senatora, deset zamenika, gradonačelnika, njegovu suprugu i šestoro dece, nekoliko ministara- i svi su čekali besplatno šišanje.

Ovo je razlika između ”običnih” građana i ljudi na vlasti.”

Volela bih kada bi više bili asertivni, proaktivni jedni drugima, umesto prevara/ nadmudrivanja. Jer to bi onda bila životna pozicija: Ja sam ok i Ti Si ok”.I svet bi bio bolje i sigurnije mesto.

За разлику од ранијих прича у којима су синови своје инвалидне очеве покривали, хранили, штитили- очеви у овој причи су фигуре које се одрекну сина или синовљевог дела или у страху за себе игноришу претњу за друге које представља дете које су они подигли , најчешће никада не видећи своју децу, и копирајући своје родитеље.

Тако је кобајаги-мајстор-фрица рекао да он не ради са својим сином и да ништа не зна о томе шта и како овај “ради”. Иако је у време коронизације рекао да живи код сина и ради са њим.

Па отац чији син вредно тренира спорт па тим вештинама коригује неистомишљенике. Иако је стављен на лекове, отац инсистира на причи о epistaxi. Као да генеза поменутог не може да буде другачија. Несрећни отац.

Или отац који ради по 10 сати да би сину купио стан. А шта ако син буде имао плаћени пансион од пеналних служби?

Неко чудно време. Људи су постали погубљени. Родитељи и деца више не знају шта су витални циљеви. Верујем да треба да волимо и причамо са својом децом. Поново. И поново. И опет. И опет.

Nazovimo je npr. Sultanija. Rođena celih deset godina posle brata, rasla je kao jedinica- prema teorijama, imala je dovoljno podsticaja i dozvola da bude i ostane svoja u malenoj patrijarhalnoj sredini npr. nazvanoj Bogu-iza-nogu u vremenu zvanom Kada-je Bog-išao-zemljom. Između jakih religijskih kanona, gde je mati mogla da izabere imena za decu koju je rodila, sa predatog joj spiska, i religijskih kanona gde je sve bilo dozvoljeno, rasla je u čarobnim baštama i dvorištima očeve i majčine familije. Otac stomatolog koji je i privatno radio i mati koje je imala respekt sredine jer je vredno radila i doprinosila zajednici u koju se udala, su bili njena polazna osnova. Dok je veselo trčkarala znala je da ima sve dozvole ovog sveta i da je bezuslovno voljena upravo takva kakva i jeste. Kakvo je to bilo čarobno vilinsko darivanje jednog deteta! Bajkovito! Da!

Jer knjige kažu da nema podataka o obrazovanju/ vaspitanju srećne dece niti o njihovom odrastanju. Možda je ovo ono što nauka traži? Kako stvoriti dete koje je sada i ovde. I koje ima osmeh. I koje veruje da zaslužuje radost i blagoslov jer- pa eto postoji.

Овај став је верујем, исто јерес?

И најзад фамозни ситносопственички (именован као) генерал Симовић  27. 03. са можда/ реализованом предикцијом „Боље роб него гроб…“. Док је српски дипломата Иво Андрић … И неке паушалне приче да је неки Мек- официр рекао Черчилу да ће Господин Броз да направи комунизам у Србији, а овај је одговорио да то није важно (за њих), или тако нешто, ово је сада присећање присећања и вероватно сумњиве веродостојности.

Или магловит и далек почетак 1999. године и хипнагогне/ хипнапомне халуцинације или варљивост давних сећања или како то Пекић пише: „Наша је меморија добрим делом живи песак кроз који, не остављајући видљивог трага, потања већина животних утисака. Негде на дну ове дубоке јаме они се задржавају и труну. Али ми, осим изузетно и мимо воље, немамо могућности да до њих допремо. Можда нас они чине овим што јесмо, али ми то не знамо поуздано, нити ћемо икада сазнати, Само се незнатан део меморије понаша као восак, чувајући отиске живота. Али без критеријума до којег нам је заиста стало: нешто од пресудног значаја заувек нестаје, нешто без икаквог утиснуто је у њега заувек.“(Године које су појели скакавци, први том, издање 2013 Лагуна, Београд, стр 95.). Па тако једна Љуље Љуљи каже Цвети Цветић давне 1999. „Знаш када сам 1.5. дошла у Македонију и хтела да избегнем код сина у Немачку, рекли су ми немој. Рат ће да се заврши 10.06. Па ето да Ти кажем да овај Ваш није Ваш и овај наш није наш, немој да бринеш мој син….“

Лични став: Верујем да је све ово само „домаћичко политиканство“.

Данас верујем да понашање појединца вреди само ако је разматрано са гледишта последица. Такође, ја себе никада нисам видела као руководиоца, верујем да је за то потребно Нешто што, верујем, не поседујем. Ово се може разматрати и са позиције Его стања. Као нпр. Имамо Его стања Родитељ и Дете, на пример. Или као „небески народ“ +- позиција у ок коралу? Шта са овим? Желимо сигурицу 1 или сигурицу2? Дилеме. Можда оно са руком везеног пешкира „домаћице мање збори да ти ручак не загори“ је једина права опција? Даље: да је перцепција под утицајем емоција, актуелних дешавања, разлчитих стања итд, те као таква подлеже чак и невалидности.

 

Када је, сада покојни професор, З. Л. давне 1992., у току мојих специјалистичких студија, парафразирао нечије мишљење које овде наводим, била сам зачуђена. Како то? Професор је причао: “Кнез Лазар је побио сву српску интелигенцију на Газиместану ради свог вечног живота”.

Па ми смо у школама учили другачије. (Понављана неистина постане истина? Кажу, ова истина се приписује и Гебелсу? И Пекић који размишља: да су други победили у Другом Великом рату, данас би ми учили/ веровали/ сматрали да …). Да је 1389.  Лазар Хребељановић повео у одбрану тадашње Државе све српске властелине. Све сем, данас би био опозиционар, Вука Бранковића, њега кнежева клетва “Ко не дошо на бој на Косово не имао од срца порода…” није повела на Бој, мада има и прича да је кренуо итд. Итд.

Постојали/е (су) појединци који (су) говорили/е да Срби величају једино своје поразе.

Сада давне 2008/9 у Краљевини Норвешкој се Неко заложио да Мункова слика „Крик“ не буде симбол од јако великог значаја, у смислу: Како нас то представља? Шта то поручује о нама?

Али Србија, можда, нема тог Неког.

И краљ који се прозвао Ујединитељем, и он је имао амбициозне идеје/ потребе. Присећам се путописа Ребеке Вест, сведочења и  потомака оних који су тада живели у томе што је некада било (при) уједињено: о сломљеним излозима у главној улици, када је Ујединитељ прогласио уједињење. И потреба да пропадне снимљени ТВ серијал „У спомен Великом рату“о „пребрисавању идентитета“, рекоше “обавештени”.

Овај став је верујем, исто јерес?