„ Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу”. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ”рат” са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца, не слободе у оном јуридичком смислу, оне коју Орвел једноставно означава у својом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ слободе схваћене унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ”потенције” слободе… Склон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиште је била једна интуитивна реакциа изазвана ”подсећањем” на једну много већу истину, много већу појаву онтолошке слобде и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно… у дубини душе… И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ”куцајте и отвриће вам се, ових дана сам наишао на неке друге исказе – исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање… исказе и гледишта светог Иринеја Лионског… на његово величанствено и Богом дано виђење човека… на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека – да гледа на себе и из будућности – увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. Срећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!!“

„Само они који се плаше да заузму неки став у животу прихватају на себе улогу добре душе. Увек је неупоредиво лакше веровати у сопствену доброту, него се сукобити са другима и борити се за своја права“.

Коељо- Ђаво и госпођца Прим

Напомена: и овде је важна одговорности и свесност.

„ У село је дошла чувена плесачица и људи су се ројили улицама да је виде. У исто време, осуђени  злочинац био је обавезан да прође кроз читаво село носећи чинију до врха напуњену уљем. Морао је да пази да се посуда не заљуља, јер ако само једна кап падне на земљу, војник који је ишао иза њега имао је наређеље да замахне мачем и одруби му главу“. … „Шта мислите, да ли је наш затвореник могао да посвети толику пажњу чинији уља а да му поглед не одлута ка играчици у селу? Да ли је издржао да не подигне очи ка мештанима који су направили гужву на улици, а у сваком тренутку неко је могао да налети на њега“.

Да. Све је „(било) у избору и у самодисциплини“, као што је Куељо написао у „Ђаво и госпођица Прим“.

U jutarnjim šetnjama sretosmo prelepu, veoma mršavu mešanku. Kako uvek, po dzepovima imam hranu za buća koja su na ulici, dadoh joj paštetu. Međutim, naši razmaženi psi traže da im se komanda ponovi puno puta, i naljute me, tako je drago biće počelo da me se plaši. Tada još nisam znala da su je šutirali, udarali… verovali su da je u teranju. Bili su tu neki mladi i ne tako mladi, i odgovorni i spretni Kučkari, pa devojka fizioterapeut, pa Hranioc Uličnih Mauova… Mnogo nekog dobronamernog sveta, tako ih je Budalesa posmatrala. Kao dobronamerne, obaveštene.

Budalesa je ponekada, ali sve ređe, viđala tu tako gracilnu Kerušu. Jednog jutra je videla da se Keruša krije ispod stola za stoni tenis a da debeo crni pas sa belom njuskom, mužjak, je saleće. Budalesa je podigla neki kamenčič, i pas se malo udaljio od Nesrećne Keruše. Onda je prošla starija gospoja sa svojim Mazom i povikala Budalesi: nemojte da ga gađate, postaće nasilan. Ma jel si ti draga ženo u svesti ili si u nekom vlastitom prosvetljenju­? To je ona vrsta kučkara koja ima sensa samo za svog psa i svi ostali psi su nasilnici. Pa ipak keruša se sklanjala od Budalese i njenih pasa. Hrarnioc meuova je rekao da je viđeno  da je Nesretna Keruša skotna tj da „nije“ bilo „moguće odvojiti je“ od mužjaka iz naselja, i da ako se ne steriliše, naselje će imati štence. Bukvalno baš tako. Da će naselje imati štence.

Onda je Budalesa poslala porukice da traži pomoć da uvede Kerušu. I istog tog dana nakon povratka sa posla a šetajući odavno usvojene ulične kerušem videla je Nesretnu Prelepu i tako nežnu Kerušu. Zamolila je dva mlada čoveka da budu kraj nje dok Budalesa odvede pse kući. Onda se vratila i uzela u naručje Nesretnu Kerušu.  Ni jednog momenta nije pomislila da je laka i da je lako nosi u naričju. Kada je stigla dao ulaznih vrata, spustila jje Kerušu na beton da bi otključala vrata.

Unela je Kerušu u sobu, pa u kupatilo, okupala je, obrisala i spustila je na fotelju, i ušuškala da se ugreje. Keruša je balavila i balavila. Iznela joj je da jede to što je bilo u kuči, ali Keruša nije jela. Negde u toku obilnog balavljenja, počeli su da se dešavaju nevoljni pokreti mišića lica. Budalesa se molila da je to metabolički. Pričala je komšinica da ju je slušala, ispod prozora, kako cele noći ječi.  Dok su drugi su tvrdili da se pari i da „uzivaju“ i „prirodno je“, Keruši su šape bile izgrižene i izranavljene. Sutradan je Budalesa poranila u Pet šop i kupila sredstva protiv krpelja za sve životinjice, a Keruši Bajerov preparat jer su rekli da je najefikasniji i da se na nju ne sme da stavi to sredstvo pre nego prodju 3 nedelje. Budalesa je vervala da je Keruša u šumi bila izložena krpeljima. Pitala je radnike u vet- prodavnici da li znaju zašto Keruša balavi, ali nije dobila odgvor. Onda je telefonirala veterinaru, rekla da je tanka sa novcima ali da danas moli za savet oko keruse a vec sutra bi je dovela na pregled jer ce sutra da dobije novce. Vet je bio prekrasan: donesite psa, platicete kad budete imali. Bože dragi, hvala ti. Dragi Vet i Tebi hvala.

I tako se Budalesa sa Kerušom uputila kod Veta. Išle su, pa su stajale, pa je Budalesa uzimala Kerušu u naručje i nosila je putem da odmori dok je Budalesa hodala. Keruša bi se sasvim opustila. Bila je premorena i iscrpljena. Kada bi neki psi zalajali, Budalesa je uzimala Kerušu u narulje da se Keruša ne bi plašila. I tako su hodale, odmarale, druzile se, tihovale. Budalesa odavno nije bila toliko tiha. Želela je da da ime Keruši ali nije htela raspravu sa ukućanima: ako uvedeš i trećeg velikog psa, ja ću prestati da … I tako je Budalesa tihovala i patila. Možda bi ipak nogla da se zove Zaga. Ko zna koliko je ona patila. U tome trenutku dok hodaju ili Budalesa nosi Kerušu ili svih onih dana kada su je, kako će se kasnije ispostaviti, ljudi su je gađali, udarali, vređali i nazivali pogrdno. Drago Božje biće među sujetnim, taštim, površnim, nadmenim dvonožnim (projektivnim) presuditeljima („Neka se kamenicom baci na Grešnicu prvi koji je bezrešan od Vas“.).

Vet je pregleda, kaže da balavi jer je gladna najstašnije, da ima temperaturu i daje joj antibiotik, kaže da će tek ući u teranje i pita Budalesu da li Keruša moše da ostane kod Budalese na sigurnom dok se ne obavi sterilizacija za koju se dogovaraju. Onda savetuje Budalesu da malo pojača ishtanu Keruši. Budalesa ima kasno kopčanje i pita: jel paštetu za pse, a Vet kaže meso. Vet kaže da Budalesa dovede Kerušu u petak radi druge injekcije antibiotika. Vraćaju se kući. Onda je Budalesa nakupovala meso i parizere za Kerušu. Hajde neka prvog dana ima tri obroka. Sledećeg je pronašla parice pa je kupila mesa i parizera, i radovala se Budalesa da može nekome da da i četri obroka. Pa ta Keruša je sama kost i koža. Zbog čega Budalesa to nije uvidela i sama, pitaće se Budalesa narednih dana i nedelja. Jer ispostaviće se da su Kučkari i Mačkari videli ali ili nisu znali ili nisu heli da prepoznaju da TO nikako nije bilo teranje. Draga, draga Božja duša. Sve vreme Budalesa trči na posao i radi. Dotrči kuči, prošeta životinjice. Pošto je drugi put prvo prošetala stare Mezove da piške a onda je šetala Kerušu, tada se Keruša ispiškila. Zato Budalesa kada dođe sa posla, prvo prošeta Kerušu. Tu omah iza zgrade jer je slaba i osetljiva.

Nakon toga odlazi Budalesa da dokupi meso i parizer za Kerušu.

I tada ponovo počinju nevoljni pokreti lica, i Budalesa seda do Keruše i grli je. Izvodi već udomljene keruše i tada vidi da je Keruša na podu. I grčevi se serijski nastavljaju u narednih oko  45 min. Budalesa zove Veta i pita jel mogu da joj dam to i to jer se dešava to i to. Da možete ne 5 mg već 10 mg. I Budalesa trči u apoteku i traži ampule za Kerušu, pa pošto nema u tom obliku kupuje u tabletarnom obliku. I apotekar kaze: „Misli smo da je u teranju“… a ono napadi. Strašna sveznajuća omladinska, dečija, srednjovečna- ipak neobaveštenost. Nezainteresovanost. Moram da trčim i na posao, priseća se Budalesa.

Ali ulaskom u sobu, Budalesa nalazi mrtvu Kerušu koja se udavila sopstvenim jezikom. Još je topla. Budalesa kleči pored nje, nema i poražena sopstvenom glupošću da umesto da prekida napad, trebalo je da smo sedi i bude kraj Keruše u napadu. Budalesa je ljuta na sebe. Najstrašnije.

Budalesa zove Beoveterinu da odnesu Kerušu, zamotava joj njuškicu, plaća. Budalesa priča ljudima iz Beoveterine kako je dogovarala sa Vetom sterilizaciju pa da potraži da je neko usvoji, a dragi dobri čovek kaže: Neće niko gospođo, okrenu glavu i odu. Budalesa onda trči na posao. I danima i nedeljama plače Budalesa plače. Bude joj još gore kada joj ispručaju da su šutirali i udarali biće koje je dolazilo do ljudi tražeći pomoć i zaštitu. Nazivali su je raznm ružnim epitetima. Udarali je. Terali je od sebe. I tako Budalesa nastavlja da plače jer da nije otišla da kupi lek, možda bi Keruša bila živa.

I onda Budalesa, najzad razume svu tu ličnu tugu i povezuje je sa sobom. Ali i dalje ćuti i sklanja se od ljudi/  Kučkara/ Mačkara. Da, sva ta tzv. „nesavršena bića“ koja niko od „naših“ dvožučnih- neće, jedino stranci hoće da usvoje dete sa hendikepom ili psa sa hendikepom- oni imaju empatiju, kaže komšinica koje je puno boravila u inostranstvu i među strancima.

Uvek kada postoji ta „emocija plus“, reč je o staroj povredi. Duboko verujem da je to potrebno notirati, jer tada radimo na starim i bajatim događajima, dok ljudi- po pravili- referišu da se radi o aktuelnom konfliktu/ koliziji/ distorziji.

„Био једном пар акробата. Сиромашни удовац био је учитељ девојчици по имену Меда. Њих двоје су наступали по улицама како би зарадили за храну. Користили су дугачку бамбусову мотку коју је учитељ балансирао на темену док се девојчица полако пела до врха. Тако би остала док је учитељ корачао улицом. Обоје су морали да посвете сву пажњу  одржавању савршене равнотеже да не би дошло до незгоде. Једног дана је учитељ рекао својој ученици: Слушај Медо, ја ћу пазити на тебе а ти пази на мене. Пoмагаћемо једно другом да одржимо концентрацију и равнотежу. Тако ћемо избећи незгоду и сигурно зарадити довољно за јело. Али девојчица је била мудра, па му је одговорила: Драги учитељу, мислим да би било боље да свако пази на себе. Кад свако пази на себе, пази и на оног другог. Тако ћемо сасвим сигурно избећи незгоду и зарадићемо довољно за јело.“

Свесност је неопходна за раст и за живот уопште. На жалост, ми често у аутомазтизму настављамо да проводимо дан за даном.

„ Boja roze … sa previše roze gubimo mudrost, sve postaje sladunjavo, infantilno…“

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da će dati Instituciju Srbija šume

Da će dati Komunalnu policiju

Da će dati Miliciju…

Da će dozvoliti da ubijaju drveće…

Budalesa u kasnoj popodnevnoj šetnji  vidi na stazi između Restorana i Naselja, kako je lik parkirao bajs i sa testerom testeriše zdravo drvo koje koso raste. Budalesa pita: Šta to radite čoveče, odakle Vam pravo da ubijate drvo? Spasavam sebe i spasavam vas. Ma gospodine okolo ima bar 3-5 stabala koja su na zemlji i nisu unistena. Reče da će ga tužiti.

Budalesa je zvala telefone sa sajta Srbija šume, ali u 16 oni, naravno ne rade. Onda se Budalesa dosetila da zove Komunalnu policiju. Tu uključeni automat: u cilju pospešivanja KVALITETA razgovori se snimaju, priitisnite taster, i beskrajno dugo i, naravno, uzaludno, čekanje. Na kraju, Budalesa je pozvala regionalni MUP. Neraspoložen Pandur dade broj Komunalne koji je kao pravi: 0113090007. I opet „ u cilju kvaliteta… pritisnite taster…“ i Budalesa je budalasto verovala da joj je pandur dao pravu info. Budalesa, jer budalasto veruje da će se neko ko redovno prima plate javiti polse 16 sati. Ovi su se dosetili da postoje neiteligentni kao Budalesa, pa su montirali sekretaricu- na broj za koji Pandur tvrdi da je aktivni i pravi.

Onda Budalesa pozva 0117452445 tj. MUP, neraspoloženi lik: mi ovde radimo za sve u za svakoga. POSLAĆEMO LJUDE , reče da je “oduva”. Ma hvala vam gospođo.

Sutradan u jutarnjoj šetnji vide Budalesa da je lik ubio dva drveta.

Budalasta Budalesa je videla u belom svetu da postoje dežurni Komunalci i da neki odgovorni redovnim patrolama nadziru svoje šume, a ne da im u sumrak u urbanom delu, neko ubije zdrava DVA DRVETA

Savet: Odrasti Budaleso. Okreni glavu. Zar se ne sećaš kada si pre dve ili tri godine zvala Komunalce jer je kockarnica zagradla deo između zgrada, zelenom mrežom i drvo okružila lancem, Budalesi je to izgledalo kao da je drvo spremno za “bešenje”. Tada su kao saslušali, ali do dana današnjeg to stoji isto tako. I svi ti automobili parkirani po trotoaru, ma porasti donkihotna Budaleso!

” Хтео ја некако да измувам да ми фиат прође технички за регистрацију, иако је прешао преко 300 хиљада километара и нема шта му није цркло и шта му нисам мењао. Тешко се може рећи да је то фиат, то је неки тешки хибрид. Да ме убијете, не бих знао рећи шта сам чачкао, да ли анласер или алтернатор, или све по мало, провалим да сам створио возило које може да оде у паралелну димензију.

Компресор климе, мислим да је то зезнуло ствар.

И схватим временом да је та димензија, иако слична нашој, много опаснија за живот јер су природни закони уско повезани са народним сујеверјем. Тако да сте у опасности да страдате у пожару уколико одсечете нокте и баците их у смедеревац.

Гадно.

Слично томе, црна мачка не сме да вам пређе пут, али је она масовном егзекуцијом постала угрожена врста.  Њену угроженост поспешују. У почетку ми их је било жао, али онда сам сазнао да уколико вам црна мачка пређе пут, а ви не знате сву кореографију са корацима уназад да се њено зло ублажи – погину вам сви које волите.

Бедак.

Схватио сам да више не могу да звиждим под тушем јер се десило да су ми у туш кабину нагрнули мишеви, стотине њих, живог да ме изједу.

Уколико ме засврби десни длан истог тренутка ме заустави саобраћајна и напише казну јер немам паран број светлосних прслука. Али сам успео да региструјем распало ауто јер сам на браник прикачио бадњак.

То је срећа.

Кад год ме је засврбео нос посвађао сам се са првом особом која је поред мене, колико год она није била ни крива, ни дужна. Једном сам се захвалио колеги који ми је посудио бруфен и лек није деловао.

Не захваљује се на леку.

Мој пријатељ је певао за столом на мојој крсној слави и оженио се психички неурачунљивом девојком. Баш је имао велике проблеме са њом, облачила се у црно, протестовала испред патријаршије, носила транспаренте, лежала на асфалту, зло.

Мени ње жао.

Други пријатељ је на моменат сео на ћошак  стола и никад се није оженио. Није хтео да прича са мном. Каже: мој распоред седења и начин како сам поставио тањире да га наведу да седне на ћошак је крив за његову животну несрећу.

У праву је.

Добра страна целе приче је што је та паралелна Србија веома, веома пошумљена. Не можете нигде отићи да се тамо не налази дрвени намештај или да на улици нема дрвета. Заиста лепо.

Лоша страна тога је што морате куцнути у дрво кад год кажете било шта лепо и позитивно о свом животу. Уколико то не учините, дријади, духови који живе у дрвету, не могу да отерају зло, па вам све у трену нестане. Рецимо, ако вас неко пита како сте, а ви немате дрво при себи, боље прећутите. Ако се похвалите, рецимо, да сте здрави, а не куцнете у дрво, добијете срчани удар, или вам се уста искриве од шлога, или вам избије куга по кожи.

Такви неприродни закони функционишу.

Рецимо, причате како је неки ваш комшија добио гангрену па су му морали одсећи руку. Ако се истог трена не уједете за језик или не померите с места, доћи ће два човека да вам одесеку руку.

Тако се мора.

Наравно да сам свим силама покушавао да схватим шта сам то пореметио на свом фијату па сам се ту обрео, али није ми успевало да се вратим назад.

Пуно сам штуцао и знао да ме неки смрадови оговарају. Пазио сам да се ни нипошто не замерим трудној жени да не добијем чмичак.

Десило би се супротно од похвале свакој беби која не носи црвени кончић око руке . „Како је лепа! ” – и беба у трену постане гадна к’о лопов.

Урекли је.

Зато деца одрастају уз увреде.

Једном смо нас четворо при сусрету укрстили руке и неколико минута касније се потукли по политичкој основи. Комшиница упалила веш машину на црвено слово и толико јој је поплавио стан да се удавила.

Веома опрезно с веш машинама, Бог је јако гадан по том питању.

У том паралелном свету тај неки паралелни бог и паралелни светитељи чине све да се освете људима који не поштују црвено слово у календарићу.  Зато сваког «црвеног слова» сви леже у креветима. Али на богојављенску поноћ све се жеље остварују. Свако лото извлачење после 19. јануара се заврши са неколико хиљада добитника који деле добитак. Морате веома пазити шта сањате јер сваки сан има неко језиво значење и испуњење у стварности, а нарочито морате обратити пажњу с ким се дружите.

Свако може да вам угата или да вас урекне.

Огледала скоро да нема, из очигледних разлога, па људи и нису толико лепи као у нашем свету. Не знају да свукуд иду са слиницом у носу, да им је избила масна бубуљица и слично.

Ретко чија мајка је жива јер је толико сујеверја везаних за смрт мајке да се ретко која жена усуди да роди. Убедљиво најчешћи узрок смрти мајке је згажена жаба коју су нехотице или намерно угњечила деца.

О, тако је пуно правила, тако је тешка физика и метафизика овог света! На Ивањдан не смеш ништа јести са тањира јер су тад ставили на тањир главу Светог Јована. Свако ко то заборави отпадне му глава.

Ја не желим да ми отпадне глава.

Кад је дошао трен да одем на сахрану пријатељу из  Неготина који је страдао јер је сипао вино левом руком, поново сам се посветио свом фијату. Толико је сујеверја везаних за сахрану да бар двадесет људи умре на свакој сахрани или подушју.

Упаљач је био у питању!

Нисам био пушач а грешком сам упалио онај електрични упаљач што свако ауто има.

И сад сам се вратио у наш свет, онај који не верује у та силна празноверја и глупости.

Молим вас, реците ми да сам се вратио у тај свет..”

„ Boja roze … sa previše roze gubimo mudrost, sve postaje sladunjavo, infantilno…“

U stolnome roze gradu,

Endemski je Balakaha,

Obećao stolničanima

Da sterilizacija pasa/ mačaka- nije potrebna jer: ovo ili ovo,

Da će dati da vlasnički psi nemaju/ ne moraju imati čipove,

Da je “prirodno”da se vlasnički psi “olakšavaju” i da to jako “prija kerušama”, iako ove beže,

Odnekud će se stalno pojavljivati ulični nesterilisani psi,

Da će Domaćini svoje smeće UGURAVATI u kantice ne trotoaru,

Da ce Gradska Čistoća da ostavlja otvorene, i čak da podbočuje poklopce na, kontejnerima- mozda da sekundarni sakupljači ne gube dragoceno vreme- rekoše „naređeno nam je“ na pitanje zbog čeka ostave otvorene kontejenre,

Da će Domaćice i dalje da gledaju Rijaliti a da komentarišu da li Vojska sme ili ne sme i da li vlasnički debeli crni pas bele njuške, sme bez gazde da boravi u naselju… I tako večeras komšija priča kako je čuo galamu i otišao da spase kerušu koju, i on je video, vijaju vlasnički mužjaci, kad tamo “ne mogu da se razdvoje” ta sirota ulična keruša i Serđo ili onaj šareni sa pola repa- nisam razumela, i neka “devojčica tu sa tim psom”. I Komšija je pita: pa šta je to, a ona ćuti. To je ona buka iz žbunja a Budalesa je pobegla od novog obraćanja deci koju roditelji samo istovare negde da bi imali svoj – mir. (Odgovornost je neka strana reč?) Ali da, devojčici je keruša verovala i – verujem ona ju je i uvela u žbunje i- tog Serdja ili kako već.  KURIOZITET je da, navodno, veterinar “ne sme da steriliše uličnu kerušu ako nije vlasnička”. Reče komšija,”ako ne Beoveterina”(da steriliše sada skotnu kerušu), “naselje će imati kuce”. Ma jel to moguće da u XXI veku ta neka kao devojčica nema pojma šta se dešava, već učestvuje u tome- upravo ignorisanjem i nečinjenjem. Ponekada je nejasno u kakve žene će te takve “devojčice” da izrastu. U”iznenađene”?

Da, Povlašćeni Pojedinci iz 75, pa iz kafića – mogu da ostave svog nessterilisanog i nečipovanog psa na ulici radi „to je njima prirodno“ (naravno u takvim situacijama oni skinu ogrlicu psu da bi mogli da kažu da je pas, kao, pobegao), drugi Povlašćeni iz  91, da drže pse u kesama i kavezima u nekim vlasničkim dvorištima i da laju danonoćno na ulici a da Domaćin propituje čiji pas laje u zgradi i da se žale jer kako/ ako neko trese…

Smorno.

Sve pomenuto, naravno, ne postoji u realnosti, čista fikcija- je.

Savet: Nauči Budaleso da, i ti, okreneš glavu, i ne vidiš/ ne gledaš muku i patnju. Šta te briga. Ide zima. Kada to neko “dete” pareći psa ne razmišlja gde će ta skotna keruša i gde će ta štenad, zbog čega bi se komšija maltretirao. Zar ti roditelji ništa ne pričaju? Zar te škole ništa ne uče? Jel to mogiće da deca gledaju Rijaliti i u naselju, i to smatraju za “stvar” bez posledice- makar za okruženje. Ali, pa šta je za roditelje: briga za okruženje? “To je psima prirodno”- smrznuta sam. I ponovo, u Norveškoj postoji par registrovanih legla za ove i one vrste, i psi su sterilisani, upravo, jer vlasnici mužjaka smatraju za “greh” sterilizaciju svojih mužjaka. Zato u Norveškoj nema uličnih pasa, poneka sterilisana ulična maca u naselju. I to je to. Da. Norveška brine. I verujem da zna prevenciju neželjenog, pa zato i odgovoran stav prema vlasnicima kućnih ljubimaca. Dalje, Norveška neguje novćane kazne i nedodoirivost ne postoji.

”Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugi neko drugo, možda je istina na Tvojoj strani a možda nije.

Ako Ti imaš jedno mišljenje a drugo dvoje drugačije, možda Si u pravu a možda nisi.

Ali, ako Ti imaš jedno mišljenje a svi ostali drugačije mišljenje, bez sumnje, istina je na Tvojoj strani, jer Vaseljena ne poznaje konsenzus mudraca”.

Ovakav odrasli i svesni izbor podrazmeva hrabrost, posvećenost i druge možda arhaične vrednosti. Pitanje je da li ostati u ”Park”-u ”iz doba Jure” ili abdejtovati sebe u ime samopoštovanja u ”osećanje lične vrednosti je temelj discipline, upravo zbog toga, što ćemo kada se osećamo vrednima, voditi računa o sebi na svaki mogući nacin. Samodisciplina je dokaz da pazimo na sebe”. Ipak ovo su dve polarnosti istog izbora, prema školi treba naći sredinu. Privatno verujem da treba svesno i proaktivno birati.