TEKST: Eminin recept: Stejk sa plavim sirom

Biftek marinirati sa smesom od soli, bibera, maslinovog ulja, seckanog belog luka i malo tucane ljute paprike. Nakon što odstoji par sati, u tiganj istopiti maslac, dodati par čena belog luka i staviti meso da se prži. Dodati ruzmarin i majčinu dusicu, takođe,  u tiganj. Nakon što je meso napola isprženo, dodati plavi sir preko bifteka, poklopiti i ostaviti da se sve otopi, sjedini i upije. Povremeno okretati meso i polivati ga sa sosom u kom se meso przi. Dodati soli i bibera po ukusu. Sluziti sa pire kromporom i barenim povrcem. Prijatno

TEKST: O ljubavi. Danas je Vaskrs. Hristos voskrese, radost donese.

Recept Mike Antića, šalje mi Samarićanin Marija

Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha.

Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za celu godinu.

Svaki dan posebno ispuniti nadevom od: jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora,

-uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta.

Tu masu preliti obilno ljubavlju.

Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakoga dana, sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog, osvežavajućeg čaja.

Napomena: Recept ne čuvajte samo za sebe, već ga podelite i sa drugima!

TEKST: PAMETNA REŠENJA ILI NAŠ često NEUPOTREBLJAVAN DEO- SLOBODNO DETE

Danas u subotu 4. 4. 20. prodavnice rade do podneva i kasirica zaključava Maksi. Jedna žena ostaje napolju i protestvuje. Druga, iza nje, je ljubazna, pokazuje na ženski novčanik i kaže: samo da mužu dam novčanik i ulazi u već zatvoren Maksi.

Koleginica sa studija je Generalisimusu dokumentovala navodne panične napade i nije radila u zoni ratnih dejstava, druga je odglumila simptome … , treća je postala prorektor i tako je prestala da se žrtvuje, pričali su ”za svoj narod”. Koleginica Radnicko Dete je vodala tetke i teče po doktorima u radno vreme ne mogavši da radi u pomenutoj zoni. I sve to nikad pre, samo za tu priliku.

Tako da kada nešto ne želite, sedite u miru sa svojim jedinim sobom i pogledajte kako na inteligentni način da zaobidjete problem. Nikako iz Prkosnog Deteta jer bi tu Genaralisimus odreagovao iz Negativnog Kritikujućeg Roditelja i osvetio se za dovodjenje u pitanje njegove ideje.

ТЕКСТ: Прича „ Две стране среће

У старо време, када су Богови били ближи људима, живела су два певача имeна Орфеј у једном малом граду.

Један од ова два Орфеја био је важан и познат. Он је изумео китару, претечу гитаре, и када је повлачио њене жице и певао, природа је њима била очарана. Дивље животиње су питомо лежале поред његових ногу, високо дрвеће му се клањало- ништа није могло да се одупре његовим песмама. Пошто је био тако важан, запросио је најлепшу жену. Тада је започео његов пад.

За време свадбе лепа Еуридика је умрла и пуна чаша у његовоj руци се поломила, док је наздрављао. Али, за великог Орфеја, смрт још увек није била крај. Уз помоћ његове највише уметности, пронашао је улаз у Свет Мртвих, спустио се у краљевство Таме, пркосио Олуји Заборава, прошао поред Чувара Пакла, жив ступио пред престо Краља Смрти и дирнуо га својом песмом.

Смрт је ослободила Еуридику- али под једним условом, и Орфеј је био толико срећан, да му је промакла пакост скривена у овој услузи.

Упутио се назад и чуо је иза себе кораке вољене жене. Прошли су поред Чувара, супротставили се Олуји Заборава, започели пењање ка светлу, које се видело у даљини. Тада је Орфеј чуо крик- Еуридика се саплела, окренуо се престрављен, видео је само како је сенка пала у ноћи и био је сам. Избезумљен од бола, отпевао је опроштајну песму:“Ах, изгубио сам је, сва моја срећа је отишла са њом“.

Он сам је успео да се врати на светло, али му је живот, живећи поредд мртвих, постао стран. Када су припите жене желеле да га одвуку на прославу завршетка нове бербе, он их је одбио а оне су му живо тело искомадале.

Тако је велика била његова несрећа, тако узалудна његова уметност. Али, цео свет га је знао!

Други Орфеј је био „мали“. Он је био обичан певач- приповедач, наступао на малим прославама, свирао за „мале“ људе, правио је мала весеља и сам при том уживао у њима. Пошто није могао да живи од своје уметности, прихватио се још једног сасвим обичног посла, оженио обичну жену, имао сасвим обичну децу, повремено је грешио, био је сасвим уобичајено срећан и умро је срећан и задовољан.

Али, нико за њега није знао- осим мене!“

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „ Срећа нам се приказује привлачно, варљиво, допадљиво, претеће. Често оно жељено донесе несрећу. Понекада се радије чврсто држимо несреће“ јер нам се чини извеснијом/ познатом и мање опасном од одлажења из везе вез љубави, од напуштања посла без моралне/ емотивне сатисфакције. Одбијајући да сагледамо личну одговорност, почињемо да презиремо срећу придајући јој својства која срећа нема а која су наша лична пројекција.

TEKST: MEDITACIJA

Meditacija spuštanja u svoje srce i uspostavljanje balansa ritma srca i mozga:

Zatvoriti oči. Umiriti se. Dozvoliti svojoj svesti da se skoncentriše na udah- izdah. Fokus zatim premestiti na srce. Prisetimo se kako izgleda srce. Disati sporije (5 sekundi udah i 5 sekundi izdah). Dopustiti telu da oseti da je sigurno. Umirivanjem disanja i dopuštanjem da telo oseti da je sigurno, menja se i hemija u telu. Srce prestaje da odašilje, prema mozgu, negativna osećanja ljutnje, besa, tuge, straha. Nakon toga je važan prelazak sa neujednačenog ritma (srce mozgu šalje negatine osećaje i u mozgu se stvara reakcija aktiviranja hormona stresa i prekomerenog lučenja adrenalina i kortizola i dolazi do pada imunog sistema) u ujednačen/ ritmičan alpha ritam moždanih talasa.

Zamisliti kako se srce ispunjava osećanjima:1) razumevanja za bilo koga ili bilo šta, 2) zahvalnosti za bilo koga ili bilo šta, 3) ljubavi, 4)saosećanja.

Lagano izaći iz meditacije.

TEKST: XII dan- vanredne mere u 2020., vreme za bavljenje sobom, prisećanja, statistika, progutane ”koščice breskve” ili neabdejtovani roditeljski saveti/ naređenja, opet de Melo

Primarijus Adamović je devedestih prošlog veka pričao o svom doktoratu iz psihosomatike o infarktu srca kao o menadžerskoj bolesti, da bi završio da se isto dešava i nemenadžerima koji i ne stignu do bolnice i statistike. Tako da je taj statistički broj pokazatelj korelacije sa literaturom kompatibilnih rezultata. Kao da stres dožive samo menadzeri.

I dok se vreme protiče, prisećam se de Melove priče ”O drzavnicima:

Pitali su čuvenog kineskog mudraca Konfučija: ”Sta je najznačajnije za dobru državu?” ”Hrana, oružje i poverenje naroda”. Glasio je odgovor. ”A kada bi država nečeg morala da se liši, šta bi bilo prvo?” ”Oružje.” ”A zatim?” ”Hrana.” ”Ali narod može početi da umire bez hrane!” ”Smrt je oduvek neizbežna sudbina ljudskog bića, ali narod koji nema poverenja u svoje državnike, zaista je izgubljen.”

Moji roditelji su smatali da je njihova dužnost da vole i čuvaju svoju zemlju. Danas bi verovatno bili izvrgnuti podsmehu. Kako su danas mnogi njihovi saveti/ moralisanja/ moranja/ generalizacije dekadentni. Povremeno, kao ovo sada, kada je vreme da se bude sa sobom, shvatim koliko su bili naivni i nefunkcionalni za sebe (i porodicu) a koliko je sve bilo samo mnogo mnogo tužno, iako paradoksalno to nije izgledalo tako. O očevim roditeljima. O vremenu koje je obeležilo sve nas. O pandemiji velikih boginja, o brucelozi, o ptičjem gripu i sličnim maladaptivnim obrascima. I koliko je tužno da je upravo ”put do pakla popločan najboljim namerama” i da transgeneracijski mitovi  usmeravaju pogled potomstva u nefunkcionalne oblike ponašanja. I koliko je vremena potrebno da se odraste i odbije da se ponaša prema ”mi Petrovići/ Jovanovići/… tako to radimo”. Kako je ta koščica breskve samo nesvarljivo neupotrebljivo žuljanje, koje nas zadžava u zastoju. I dok često prepričavam priču Vekna od mesa gde kci pita majku zašto seče veknu od mesa, a ona to ne zna iako uredno radi, pa istraživanje sve do poslednje starice koja kaže da seče veknu od mesa jer ima mali pleh, pomišljam koliko smo automatizovali svoju suštinu. I tako mi postajemo roditelji i automatski ponavljamo iste ranje žureći na posao i ne stižući da čujemo sebe. I tako u žurbi, često dajemo našoj deci ono što je nama potrebno, čineći dosledno istu grešku.

TEKST PISMO INDIJANSKOG POGLAVICE SIJETLA AMERIČKOM PREDSEDNIKU (Ukucala sam pismo indijanskog poglavice Belom bratu tražeći upravo ovo , nađoh pod www.Komunisti Srbije)

Indijanski poglavica Sijetl održao je lekciju o moralu, humanizmu, očuvanju životne sredine predsedniku američke nacije koja je izvšila genocid nad Indijanskim narodom.  

Ovo pismo je 1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu, kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju – u zamenu za rezervat:

“Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – ne blede.

Kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas? Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka.

Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.

Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera – priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su reke naše sestre – i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato jer je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. A možda zato jer sam divlji i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima.

Šta vredi ljudski život ako čovek ne može čuti usamljeni krik divojarca ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.

Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.

Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni – njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima – i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom – zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem – sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati – naš Bog je isti Bog.

Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo…

Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…

Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.”

ТЕКСТ: АФИРМАЦИЈА или „јутарња молитва

Свемогући Боже, предајем Ти себе, свој живот, све људе које ћу данас срести. И данас ћу се као и сваког дана, носити с новим препрекама, успонима и падовима који чине мој живот.

Даруј ми снагу да учиним нешто корисно за своје родитеље, браћу, сестре и све своје драге ближње. Омекшај ми срце да опростим свакоме ко ме је повредио. Покажи ми начин како да најбоље искористим овај дан. Дај ми снагу Светог Духа да све што радим, буде у Твоју славу. Води ме, подучавај ме, говори ми.

Даруј ми нове и чувај садашње пријатеље, јер пријатељство чини живот богатијим и светлијим.

Свемогући Боже, води ме и данас.“

TEKST: VANREDNE MERE 7 dan: LIČNI STAV

„Kuga je bila na putu za Damask.U pustunji sreće karavan. „Gde žuriš?“- pitao je vođa karavana. „Idem u Damask da uzmem 10 000 života.“-odgovori kuga. Posle kraćeg vremena se sreću ponovo. Vođa karavana sada pita: „Obećala Si da Ćeš uzeti 10 000 života u Damasku a uzela si 30 000 života?“ „Ne, ja sam uzela 10 000 života, ostalo je uzeo strah“.

Antoni de Melo