TEKST: Npr. tone Tv. kao pretpostavljeni i na Linked inn- u/ otvoreno o bolu

Sva pominjala lica, mesta i dešavanja su- fikcija.

Već dugo i ne izlazim na Linked inn. Čemu? Da bih nostrifikovala papire sada moram da ispolažem ceo medicinski fakultet. Kao  nije važno da sam već započinjala da radim, ali sam imala pretpostavljenu koja me je doživela kao promenljivu, i koja ni kao kolega nije htela da se zapita o kolegi. Da li je istina? Kako bi njoj bilo da ona prođe isto? Jer, ja sam ih u više navarata i pismeno pitala ali i dobijala nezadovoljavajuće odgovore. Zakon je da moram da ispolažem ispite. Jesam se trudila mesecima da se ulogujem na Medicinski Univerziteta u Oslu, ali čim bih ukucala svoje godine, aplikacija me je izbacivala. (Rekoše godine su nezvanično problem, ali nisam ja kriva za deset godina neznanja: šta sam zgrešila pa dobila otkaz koji je nazvan „zamena na tri meseca“). Ni telefonski pokušaji nisu urodili plodom. Tako ostadoh nekako zaleđena na pola puta, na pola suze, na pola čežnje. I na pola roditeljskih introjekata o kolegijalnosti i kolegama. I kao da sve to nekako tihujem, ponekada kada zaboli, skrenem misli. (Kao da nije važno šta sve mogu sa psihoterapijom).

Onda jednog dana, ko zna zašto, izađoh na aplikaciju Linked inn. A tamo moja kratkotrajna i bivša šefica, ali sada sa kratkom kosom i sa psom. Poslah joj pozdrav. Izignorisala me je. Smešno kako ne prestaje da boli, a desilo se decembra 2009, kada je sneg padao i padao i zadržavao se, iako takve zime nije bilo dugo, dugo u okolini, na primer, DIPS B. Kraj, na primer, Bergena.

Savet: Naučim da oprostim sebi jer sam bila neobaveštena. Naučim da se ne osećam iskorišćeno i izmanipulisano. I da dišem, kad god se toga setim, jer onda izdahnem bol koja će verovatno proći.

TEKСТ: „ Док будан сањам“

Сањам да отварам своју праксу. Узех образац са нета, па у Министарство да питам шта све треба. О свему сам се лепо обавестила. И лавабо. И негатоскоп. И кревет за преглед. Али не и да психијатријски пацијенти морају да имају (нај)посебн(иј)у чекаоницу и засебан „мокри чвор“ у оквиру ординације. Кажу ми да је тај закон од 1989, али то мене не теши. Осећам се скроз лоше. Најлошије. Тако неки (оправдано?) раде из невидљивости. И све је ОК. Баш сморно, а присећам се да су средином 80-их прошлог века на Конгресу психијатара у Женеви, говорили да психијатријски пацијенти треба да буду што мање третирани у посебним условима. Кажу „јбг“- шта код то значило.

Савет: Не једите тешку храну пре спавања.

TEKST: Paranoja, paranoja

Škakljivo? Niko ne želi da se bavi? Lakše je sa etiketom?

Sva imena, događaji, prostori su fikcija.

Neka davne 1996. je, npr. primarijus dr sc med V. A., nama specijalizantima pričao vlastite umalo previde. Da. Bila su to vremna, majka je govorila: kad je Bog išao po zemlji.

Dakle: Pacijent na kontroli kaže da sumnja da mu supruga nešto stavlja u kafu. Pošto je i ona tu, i sa njom će psihijatar, da dekurzira heteroanamnezu. Znate, doktore, nekada je tako uznemiren da mu izmrvim…. i stavim u kafu.

Pa Ti sada vidi ko je ko!

Ili bizarna priča da zet preferira svastiku. Sve dok npr. dr Milka, specijalizant  iz npr. Crne Gore, nije molila, na primer, profesora Virusa za konsultaciju jer kada uporedi manifestna ponašanja, izgleda da i nije tako bizarno??

I tako.

Savet: Imati sreću. Svesnost. Odgovornost. Smirenost u sebi.

ТЕКСТ: Прле, Тихи, Мирко, Славко, Илинка Зафић, мајка адвоката и остали диверзанти/ однос према полицији овде и сада- трећи део

Горе поменути ликови су данас смешни у сваком погледу. Постоје генерације које су подигнуте на митовима. И људи који су се шалили: “Пази Мирко склони се … иде метак“. Да, па серијал „Отписани“ који су …

Сва поменута лица и радње су фикција:

Размишљам како сам ја допринела овој којештарији. И тражим у сећањима, која су опет само моја, како је један топао и коректан однос постао супротност.  Да, ја пуно радим, често трчим јер имам пуно обавеза, не објашњавам и не жалим се јер верујем: „Никад се не жали, никад не објашњавај…“ (се приписује лорду Дизраелију). Ово се може схватити и као препотентност. На жалост, ни за то немам времена. Али, сви се ми испорјектујемо, па тако настају неспоразуми јер не желимо да проверимо и питамо: хеј јел си ти надобудна/ љута/ уображена … шта ти значи ово или оно. Не, људима је „испод части“ да питају. Верујемо да смо паметни и да закључујемо- исправно.

Дакле, присећам се да одлазим у Норвешку јако сиромашна, остављам дете, и у Норвешкој сам сиромашна јер дајем новац на језик. Понекада понешто купим. И то буде виђено. Онда су неке кучкарке позајмњивале новац и једна из зграде- од мог детета- коме су јој баба и дeда слали, а Диверзанткиња је поручила да би да добије ….  Дакле, нисам имала новаца али су се људи пројектовали, закључивљли и понашали се у складу са властитим рефернтним оквирима. Док сам ја уредно остајала у свом, и не проверавајући актуелну Мапу Територије.

После три године, враћам се назад. И ту негде почиње Диверзанткиња да разговара са мном као поменута комуникација испред лифта: насамо и повредљиво. Ја стално трчим и чак ни не „компчам“ да ме вређа, јер зашто би ме вређала. Све док се, тога нечега непријатног, не накупи довољно да сам да је одувам. У неко доба сам се пожалила Градином Неши. Диверзанткиња ми је запретила да ће се због тога реванширати. И онда сусреће моје одрасло смешно дете, и изведе пар маневара типа-испред-лифтне-комуникације. Будалеса „пукне“ и брани мајку. Онда Диверзанткиња пријави Будалесу у полицији.

ТЕКСТ: Прле, Тихи, Мирко, Славко, Илинка Зафић мајка адвоката и остали диверзанти/ однос према полицији овде и сада- други део

Горе поменути ликови су данас смешни у сваком погледу. Постоје генерације које су подигнуте на митовима. И људи који су се шалили: “Пази Мирко склони се … иде метак“. Да, па серијал „Отписани“ који су …

Сва поменута лица и радње су фикција:

И ето, вечерас се однекуда враћа та савремена диверзанткиња, у пола једанаест, док уводим псе из вечерње шетње. Она утрчава за отвореним улазним вратима, а затим се, дословно, угурава испред лифта, мене и мојих паса и ­хладно рече: ваљда ја имам предност у односу на њих- показујући главом на псе, које држим јер сам позвала лифт да уђем. Ја, наравно, не постојим, она као да мене не вређа. Да, то јесте њен стил, онда нека будалеса пукне, као моје дете, и онда … пријава у полицији. Зато је пуштам  да уђе у лифт, онако разбарушена и из позиције надкомпензације: ја сам ок а ти ниси. И као фол заборавила је да ми је једино дете навукла и  пријавила полицији.  Да. Да. Какав стил! Драга диверзанткиња Илинка Зафић, мајка адвоката- и даље практикује необавештеност да када неког пријавиш у полицији због наводне претње, онда не трчиш за тим људима, сем ако се ради на провоцирању.

Игрична понашања имају тенденцију да се понављају. Игре овог типа су трећег степена и углавном се завршавају трагично. Неопходно је избећи игру. Потребно је бити сада и овде- „Моћ садашњег тренутка“, да се не би издешавало, мени, нежељено. Јер да нисам била ресетовала себе, могуће не бих била тако посматрала и меморисала ову тугу. Морам да одспавам. И да питам другара из Центра за социјални рад. Има нека квака након пријаве са забранама кретања итд. Што је мени губитак времена. Међутим, њена потреба да буде виђена и гратификована је стална. Да, треба да пронађем људе и видим шта ми је чинити. Ово се зове Обавештени Одрасли, а мој сада то није. Зато питам ортаке. Или, опростити у срцу да је неко повредио Ваше дете. Јој то је тешко. Али да, суштина је да не губим време на „ако гађате каменом сваког пса који на Вас лаје, онда никада нећете стићи тамо куда Сте пошли“, неко је парафразирао некога а ја налепила да стално гледам. Па не гледам. Тужно да себе самоминирам. И да пустим. Уморна сам. И то није добро. Не желим да будем разбибрига. Ипак питам.

ТЕКСТ: Дан уочи почетка Васкршњег поста је дан када опраштамо и молимо за праштање за оно што смо погрешили у односу на друге

 

Моје лаичко разумевање књиге епископа Атанасија Јевтића „Од слободе ка љубави“ говори о важности Васкрса.

Неке моје књиге говоре о важности опраштања, о значају искрене молбе да се опрости. Тако не подразумевамо да треба да нам буде опроштено. Јер чему опрост ако неко тражи опрост а стално ради исте повреде друге особе. Онда је сврха опраштања вреднована другачије. Тада свесно бирамо другачије понашање.

Интимно сматрам да је дивно када у срцу успем да опростим. То опраштање самој себи увек буде најтеже. Иако, верујем, да ми као Божја деца, заслужујемо да опростимо првенствено себи. Онда и другима.

Опраштање нас чува од горчине. Дозвољава да растемо. Да разумемо да људи имају право да буду другачији. Понекада и да разумем зашто су то били њихови избори. То их наравно не ослобађа властите одговорности за изабране радње.

То је онај лепи осећај када у себи осетим мир, спокој, јер ми јесмо различити, прихватим нечије другачије- опростим и у миру останем или одем.

TEKST: Danas je 8.3. ili „moj tata verovatno ima pišu ali definitivno mama ima muda“ – treći deo

Sva ovde pominjana lica i radnje su fikcija.

Veoma obrazovana žena je na emotivno zadat joj udarac uzvratila tako što je rekla da 18-o godišnji sin, nije sin njenog muža. I sin je prebegao u samomedikaciju. Ne nauče nas ničemu važnom u roditeljskom ili u obrazovnom sistemu. Ni o izborima. Ni o posledicama.

Onomad je došla i rekla da joj je kći izabrala mene za terapeuta jer, ona/e majka (i kći) želi/e da se razvede jer suprug pije. Priča kako ona, kći i otac odnosno suprug sede u restoranu i njih dve ignorišu oca- muža. I da je kći rekla ocu to i to. Zanemelo vrtim glavom. Onoga momenta kada sam progovorila, one su izabrale drugog ali povlađujućeg terapeuta, koji u budućnosti neće biti odgovoran. Jer „i tako su to samo njihovi izbori“.

I onda dođe mladi čovek i kaže da „mislim da sam gej“. I ja kažem da je meni sve ok.

Ili dođe mladi čovek i kaže da mu majka (urušava ego granice) upravlja životom, jer ima ključ od stana, koji on iznajmljuje a roditelji plaćaju, te sređuje, kuva, pojavljuje se nezvana, kometariše itd. Pitam zašto ne pronađe još neki posao ili iznajmi jeftiniju sobu. Nema odgovora. Mladi čovek je uslovljen komoditetom. I tako „neko plati na mostu a neko na ćupriji“. Onda i on nađe psihoterapeuta koji povlađuje njegove i roditeljske izbore. Jer tako se kupuje (roditeljima) vreme i snižava nezadovoljsvo neispunjene odrasle dece.

Napomena: sva pomenuta lica i sve pomenute radnje su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim osobama.

TEKST: Danas je 8.3. ili „moj tata verovatno ima pišu ali definitivno mama ima muda“ – drugi deo

Sva ovde pominjana lica i radnje su fikcija.

Insekt u narodu poznat kao bogomoljka je intrigantan jer nakon/ u toku parenja pojede svog „parioca“- mužjaka. Moguće je da ovakvo ponašanje majke ima za svrhu da zadrži nekakvo „kraljica majka“- dobitno/ vlastohlepno ponašanje, koje nju majku čuva i kada zajednica nje i partnera postane samo floskula.

Pre mnogo vremena, dok smo imali TB mislim da je u nekoj emisiji, prof. dr S. B. pričao da ljudi u brak često uđu iz implicitnih razloga, koji definitivno tu zajednicu i uruše.

Na jednoj od supervizija koleginica referiše da ima klijnetkinju koja se organizuje radi veštačke oplodnje jer „ne treba joj muškarac“ ili nešto tome slično. Ne razmišljajući izgovaram: Čovek nije samooprašujuća cvetnica. Mora da je postojao plan kada su Gospod i Majka Priroda osmislili dva roditelja. I susrećem odgovor da samo ja to tako mogu da kažem. Onda je to mnogo tužno, ako je „samo“ja.

TEKST: Danas je 8.3. ili „moj tata verovatno ima pišu ali definitivno mama ima muda“-prvi deo

Sva pominjana lica i radnje su fikcija.

Reči je izgovorila 35- o godišnja mlada žena. I kao i uvek kada čujem nešto što ima red veličine:“Aha, evo istine lepo upakovane“, obradujem se i memorišem, jer to je šlagvort za tematiku koju nalazim već neko vreme, a koju smatram patognomičnom. Žena dolazi iz patrijarhalne tzv. unutrašnjosti i ne pripada pseudoelitnom prestoničkom aktuelno izabranom ponašanju… Jer već neko vreme nalazim Srpkinju Tipa Bogomoljka.

Pre npr.7-8-9 godina, radeći u privatnoj bolnici za lečenje zavisnosti, dolazim na posao i vidim ženu koja drži u rukama otvorenu novinu Politika i čita. Dovela je sina. Reče da žuri na Veće. A sestra vrti glavom tužno i nečujno kaže: kao da joj sin ima problem sa gripom.

Najčešće muška deca ali i ženska razvijaju određenu simptologiju u vezi dominantne i agresivne majke. Očevi su nečujni i bezbojni, kao da i ne postoje. Jer „tata možda ima pišu a mama definitivno ima muda“!

Intencija ovakvnog stila „briga, pažnja, ljubav“, počinje rano kada majka, ponavljajući ponašanje i potkrepljujući isto, repetitivno utrčava u kadar i vodi malenog sina da piški, a kada dečak kaže da mu se piški. Tada, ako dete ima sreće pa se situacija desi pred pedijatrom koji upozori majku da dečaci od očeva uče da piške stojeći, te da se ne meša u „muška posla“, možda ponešto i ponekad klikne u glavi roditelja. Ali i tada je potrebno mnogo da se tzv. materinska/ roditeljska ljubav iskomunicira sa time da ljubav nije stihija.

TEKST: Doći će prvo supruga a onda …

Svaka slicnost sa osobama ili radnjama je fikcija:

…a onda i sin. Ali ne dođe ni ona ni on. Poslao je poruku da eto oni neće… Jer… kažem ljudima da tako kako komuniciraju sa mnom tako komuniciraju i sa drugima i to je ono sto im pravi problem u životu. Ali ljudi žele da promene drugog. Tako ovaj otac koji nikada nije imao vremena ni takta za svog četrdesetogodišnjeg sina, nema istog ni danas. Ali je doveo sina na lečenje. Kao da treba da se opravi kofer koji je kroz život negde pokupio.

Ponekada se upitam: Zašto? Zašto ljudi rađaju decu kada za taj projekat nemaju ni volje ni energije? Moguće da je to ona priča o dijadi: stolica ne može da stoji na dve noge. Tronožac je već stabilniji. Stolica sa četri noge odnosno člana porodice je stabilnija za održavanje iako ni jedna od ovih konstrukcija nije nužno i zdravija. Neko moj je parafrazirao profesora koji je pričao nešto kao: kada je veza loša oni se venčaju, kada postane lošije rode prvo dete. I tako redom. Održavaju privid. I negde pri odlasku u penziju ili kada deca počnu da traće negativnu pažnju, oni se sete da odvedu decu na poravku. I tako.

Savet: Svesnost i odgovornost za svakodnevne vlastite izbore.