„Kad se susretenete s prostotom ili glupošću… nemojete dozvoiti da vam pokvare raspoloženje, već ih shvatite kao širenje saznanja- novu činjenicu o ljudskom karakteru. Vaš stav prema toj činjenici treba da bude nalik stavu minerologa koji je pronašao zanimljiv primerak minerala.“

Artur Šopemhauer

„ Sterlac ne može birati bojno polje, zato počni da vežbaš da bi bio spreman u nepovoljnim situacijama. Nastavi da pratiš put strelca jer je to životno putovanje, ali zapamti da je dobar i precizan hitac drugačiji ako ga postigneš sa potpunim mirom u duši“.

Koeljo- Strelac

Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Kada  je Vu Ran oduvao Budalesu rekavši joj „ neće valjda Aleksander da licitira ovaj prostor sa vama“ ( miči se bedna gnjido, to što tebi prostor treba za ordinaciju je glupost jer taj prostor, uz 6-7 prostorija na prvom spratu, treba Aleksander Austrijanac / strani saradnici da spava/ ju tu),

Budalesa se skupila, setila se da se tako što ne bi nikada moglo da desi u Norveskoj. Oni su bili u Unijama da Danskom i Švedskom, i kod njih se ne nalazi ovakvo ponašanje za dobrodošlo. Ne, ne raspravljaju se, Norvežani su iznad toga. I Norveška i Švedska vode računa o integraciji migranata. Da je Goran Vučurevic,v.d. direktor tako nešto uradio u Norveškoj, stvar bi se završila i pre početka, da se Budalesa tako obratila Goranu Vučureviću u Podgorici, verovatno ne bi osvanula.

Budalesa se priseća da su/je tražili/a posao u Podgovrici, kada je ministar zdravlja u CG bio Mugoša(?).- Ne, ne, nema posla, poručili su. Da, Budalesa ima žute, plave i narandžaste prijatelje, ali je to zasnovano na obostranom uvažavanju. I onda se Budalesa dalje priseća da ima strica u Podgorici. Da je stric kada su dobili bliznakinje, otišao u strinino selo Kujava da posadi dva drveta. Vratio se u Podgoricu na posao. Kada je posle par dana otišao da zalije posađeno drveće, našao je oba drveta iskopalana i sa, uvenulim i osušenim, korenjem uvis. Jasna poruka. U trenutcima malodušnosti, vajkao se da u Podgorici ne može Srbin da bude važan ni na pijaci ili  u mesnoj zajednici. Iako sanitetski pukovnik sa edukacijama, priseća se  Budalesa, u Lihenštajnu ili u Švajcarskoj, nikada nije mogao da bude na čelu garnizone ambulante u Podgorici. Strina je navijla da se CG odvoji od Srbije, vrlo bučno ( Budalesa je smatrala, na osnovu svog domaćičkog pozavanja istorije, da je ok da to CG uradi, još pre nego je Slovenija proglasila državu.).

Baka Nada je strini rekla: da si tako trčala na fakultet kao što si trčala za mojim sinom, tri fakulteta bi završila. I tako je baka završila karijeru i stric ju je krio u Vranićima na placu koji je tetka Vera kupila za njihovu majku, za Budalesinu baka Nadu, jerejsku suprugu. Subotom bi stric u prozor stavljao kandilo a baka se bunila, kandlo se pali nedeljom na praznik i pred ikonom. Strinin stav nisu voleli ni Podgoričani, rekoše joj: Da ćutiš (strina se žalila na muža nekada javno a nekda „kroz zaovina usta“), da te LJ. nije oženio, vrtela bi torbicom pod nekim fenjerom.

I tako je Budalesa počela da ignoriše Gorana Vučurevića i tog njegovog direktora Aleksandera Austrijanca. Ako Budalesa nije za njih ljudsko biće, onda su njih dvojica „ništa“ čovek, prolazila je pored njih ćuteći.

Onda je razmenila par poruka sa drugaricom koja se preselila u Norvešku u smislu da li da se javim tome i tome da krenem da raduckam norveški. Ne, rekla je Vesna, samo ako ponovo počneš da apliciraš za posao u Norveškoj, onda to ima smisla.

Zašto da ne?- pitala se Budalesa, makar ću tamo biti jasno građanin drugog reda, ovde ni ne postojim, razmišljala je. Prisetila se da “ne govori ni crmogorski ni ruski”, a ni “austijanski”,  te da nema šta da traži u zemlji svojih otaca. Jer, to sa Goranom Vučurovćem je prelilo čašu. Da, Budalesa ima žute, plave i narandžaste prijatelje, ali je to uzajamno uvažavanje. Da, vreme je da Budalesa ode nazad u Norvešku,.Veruje, ona, da je to moguće.

Krez je bio kralj Lidije i vladao je sa obe strane reke Halisa. On je prvi strani vladar koje je pokorio jedan deo Grka, te su mu plaćali danak. Pobedio je Jonjane, Eoljane i Dorane koji žive u Aziji, pa je hteo udariti i na Grke koji stanuju na ostrvima.

Nije imao brodova, ali njegovo bogatstvo je bilo veliko, te odluči da sagradi brodove i da udari na ostrvljane. Kada su bile gotovo već sve pripreme, kažu da je naišao u Lidiju jedan Grk sa ostrvlja i da je njega zapitao Krez:

-Šta ima novo kod Grka?

-Kralju, odgovorio mu je ovaj mudri Grk, naši na ostrvima, baš ovih dana, kupuju hiljde i hiljade konja, jer nameravaju da udare na tvoju prestonicu.

Krez pomisli da ovaj govori istinu, te zato reče:

-O, kada bi bogovi naveli ostrvljane  da na nas pođu s konjima!

Onaj Grk prihvati reč i uzvrati kralju:

-Kralju, ti bi, čini mi se, od srca želeo da ostrvljane na konjima napadneš na suvoj zemlji. I pravo imaš. Ostrvljani isto tako, odkako su čuli da ti protiv njih gradiš brodove, jedva čekaju da na Liđane udare na moru, pa da se osvete za sve one Grke koji žive na suvoj zemlji i koje si ti već pokorio.

Krez uvidi da ovaj čovek ima pravo, pa odustane od građenja brodova. Tako se on sprijatelji sa Jonjanima koji su živeli na ostrvima i sa svima ostalim Grcima preko mora u Evropi.

Iz prijateljske Grčke stigne mu jednog dana u pohode  slavni Solon Atinjanin. On je Atinjanima na njihovu želju dao mudre zakone. Teškim zakletvama zakleo je svoje zemljake da te zakone neće menjati bar deset godina, dok se ne uvere koliko su oni dobri. Da ne bi sam bio prinuđen da ukine koji od svojih zakona, krenuo je na put, pod izgovorom da želi videti ostale zemlje, i bavio se u dalekom svetu deset godina.

Krez ga dočeka u kraljevskim dvorovima, ugosti ga dva tri dana, a trećeg ili četvrtog dana potom naredi slugama da Solona provedu po riznici i pokažu mu sve što je veliko i skupoceno.

Razgledao je Solon divote i lepote u riznici Krezovoj. Kad se vratio svome domaćinu, zapitao ga je bogati kralj:

-Goste Atinjane, do nas je stigao veliki glas o tvojoj mudrosti i tvome putovanju i znamo da si video svet i obišao veliki deo zemlje. Zato želim sada da baš od tebe čujem jesi li video koga ko bi se mogao nazvati najsrećnijim na svetu?

Pitao je tako, jer se nadao da će Solon reći kako je on najsrećniji čovek. Ali Solon nije hteo mu laska nego je rekao po istini:

-Kralju, najrećniji na svetu bio je, koliko ja znam, Tel Atinjanin.

Kralj se začudi jer nikada do sada nije čuo za toga čoveka, pa ga upita brzo:

-Zašto misliš da je taj Tel najrećniji?

-Tel je, odgovori Solon, dok mu je otadžbina bila srećna, imao čestite sinove i video je kako su se svima deca rodila i sva ostala u životu. Bio je imućan, kad merimo srednjom merom, ali kraj života mu je bio vrlo slavan. Jer kad su Atinjani ratovali sa susedima svojim u Elevzini, došao je u pomoć svojima, pobedio neprijatelje, i umro vrlo lepo, pa su ga Atinjani na javni trošak sahranili onde gde je pao i ukazali mu sve počasti.

Pomisli Krez da će sad njega pomenuti bar kao drugog među srećnim ljudima i upita ga ko bi mogao biti drugi čovek posle onog najsrećnijeg.

Ali Solon mu reče:

-To su Kleobis i Biton. Oni su bili rodom Argivci, imanja su imali dovoljno, a pored toga toliku telesnu snagu da su u svim igrama odnosili pobede. Pripoveda se i ovo: O Herinoj proslavi u Argu trebalo je da se njihova mati svakako na kolima doveze do hrama. Ali volovi nisu s polja došli na vreme. Kako je vreme već poodmaklo, upregnu se madići sami u jaram, pa su vukli kola a na kolima im se vozila mati i tako su na kolima prevalili četrdeset i pet stadija, dok su stigli do hrama. Argivci opkole kola i stanu blagosiljati snagu mladića, a Argivke njihovu majku, koja je rodila takvu decu. Mati radosna zbog dela i salve njihove, stane pred boginjin kip i pomoli se da Kleobisu i Bitonu, sinovima njenim, dodeli ono što je za čoveka najbolje. Posle te molitve prinesu mladići boginji dar i pogoste se, a onda zaspu u samom hramu i više ne ustanu nego ostanu mrtvi. Argivci načine njihove kipove te ih postave u hramu u Delfima, kipove ljudi koji su bili najbolji.

Njima Solon dade, tako, drugo mesto sreće.

Naljuti se tada Krez i uzviknu:

-Goste Atinjanine, zar moju sreću smatraš za tako ništavnu da me nisi hteo uporediti  ni s prostim ljudima?

-Kreze, odgovri Solon, zar mene koji znam da je život prevrtljiv pitaš za ljudsku sreću? U dugom veku valja mnogo videti što čovek neće i mnogo pretrpeti. Sedamdeset godina je, po mom računu, kraj čovečijem životu. Tih sedamdeset godina imaju dvateset i pet hiljada pet stotina i šezdeset sedam dana, a nijedan od tih dana ne donosi isto. Svaki je drugačiji. Tako je, dakle, čovek igra pukog slučaja. Ja vidim da si ti veoma bogat i kralj nad mnogim ljudima. Ali ne mogu te nazvati srećnim, dok ne saznam da si svoj život srećno završio. Jer ko je veoma bogat nije srećniji od onoga koji ima za svaki dan, ako mu usud ne dosudi da život srećno završi uživajući svako dobro.

To se Krezu nije svidelo i on se hladno oprosti s gostom. Mislio je da je taj mudri Solon ipak lud, kada ga se ne tiče šta je sad, nego gleda svakoj stvari na završetak.

Tek što je Solon otišao, a Krez usni neobičan san. Pristupi k njemu neka utvara i javi mu za čudnu nesreću. Krez je imao dva sina od kojih je jedan bio nem, a drugi u svemu prvi među svojim vršnjacima. Ime mu je bio Atis. Za toga Atisa javi Krezu utvara da će poginuti pogođen gvozdenim šiljkom koplja.

Kada se Krez probudi, razmisli, pa se uplaši od sna.

Oženio je odmah sina da ga veže za kuću i mada je on obično bio vođ Liđana, više ga nikud nije slao. A strele i koplja i sve šiljato oružje koje ljudima treba za lov i rat, ukloni on iz dvora i nagomila u neke sobe, pa ih zaključa.

Baš kada se Atis spremao za ženidbu, dođe u Sard čovek Frižanin, kraljevske krvi. Pobegao je ovamo zbog ubistva.

-Čoveče ko si i odakle si došao iz Frigije i seo na moje ognjište? upita kralj Krez. I koga si čoveka ili ženu ubio?

-Kralju, odgovori begunac, zovem se Adrest, a sin sam Gordije, Midina sina. Nehotice sam ubio svoga brata, te sam došao ovamo, proteran od oca i lišen svega.

-Prijateljski si potomak, odgovori mu Krez, i prijateljski si došao, gde ćeš imati svega u izobilju, dok budeš u našoj kući. Trudićemo se da sve učinimo kako bi nesreću lakše podneo.

Nesrećni mladić je živeo od tada u krezovoj kući.

U to vrme pojavi se na Olimpu u Miziji veliki nerast. Dolazeći s gore nanosio je velike štete poljima. Mada su Mižani često išli na nj, ništa mu nisu mogli učiniti, nego su trpeli velike jade od njaga.

Dođu najzad Krezu mižanski poslanici, pa mu kažu:

Kralju, golem nerast pojavi nam se u zemlji. Želimo ga ubiti ali ne možemo. Molimo te zato, da nam pošalješ sina svoga i izabrane mladiće sa dosta lovačkih pasa, pa da izbavimo zemlju od njega.

Kralj se seti onog sna i zato im reče:

-Sina vam ne mogu slati ali  izabranih Liđana i sve što lovcima treba poslaću s vama dosta i naložiću onima koji pođu, neka što bolje nastoje da zemlju izbave od zveri.

Mižani su bili time zadovoljni. Ali dočuje Krezov sin Atis šta su molili Mižani, pa zažali što ga otac ne pušta u lov-

Dođe ocu i rekne mu:

-Oče, najveća milina i najveća dika bila je pre za mene da idem u rat i u lov da se proslavim. Sada mi ne daš ni jedno ni drugo, mada ja nikad nisam bio kukavica. Šta će ljudi misliti kakav sam ja, kad iz kuće ne izlazim, šta će o meni misliti i moja žena? Pusti me zato da idem u lov ili me uveri da je bolje ako ostanem kući.

-Sine, odgovori mu Krez, ne činim to zato što mislim da si kukavica, nego je jedna utvara prišla u snu k meni i rekla mi da ćeš biti kratka veka, jer ćeš poginuti od gvozdenog šiljka koplja. Zato sam i požurio s tvojom ženidbom i zato te ne šaljem sada u lov. Želim da te za života svoga spasem. Ti si mi jedini sin. Jer ovog drugog, koji je nem, kao i da nemam.

-Razumem, oče, odgvori mladić, da se brineš za mene posle takvog sna. Ali veliš da ti je utvara rekla kako ću poginuti od šiljka gvozdenog. Kakav to gvozdeni šiljak ima nerast, pa da se ti od njega bojiš? Da ti je utvara rekla da ću od zuba poginuti ili od čega drugog što je na zub nalik, trebalo bi da radiš ovo što radiš.Pošto se nećemo s ljudima boriti, pusti me.

Krez najzad popusti i dozvoli sinu da ide u lov. Ali da bi sina bolje sačuvao, posla on po svog gosta Frižanina Adresta i zamoli ga da bude čuvar njegovom sinu.

Pođoše tako lovci sa psima i kad stignu na goru Olimp, počeše tražiti zver. Tada onaj čuvar kraljevog sina, gađajući nerasta, promaši i pogodi samog kraljevića.

Kraljević Atis pade mrtav pogođen gvozdenim šiljkom koplja, te se tako ispuni san.

Kreza je smrt sinovljeva porazila i još više je jadikovao što ga je ubio baš onaj kome je on dao utočište, i koga je poslao da mu čuva sina.

Ubica je prišao Krezu i molio ga da ga ubije nad mrtvacem pominjući svoju pređašnju nesreću. Kad je Krez to čuo, bude mu Adresta žao, mada je i sam bio u tolikoj tuzi, pa mu reče:

-Platio si mi, goste, sve kad se sam osuđuješ na smrt. Nisi mi ti taj nesrećni kriv, jer si nehotice učinio, nego neko od bogova koji mi je odavno javio unapred šta se ima dogoditi.

Krez sahrani svog sina kako je dolikovalo.

A Adrest, koji je ubio prvo svoga brata, a onda sina svome domaćinu, kada su se ljudi razišli sa groba, videći da je najnesrećniji od svih ljudi za koje je znao, probode se mačem na grobu svoje žrtve.

Krez je dve godine žalio za sinom.

Dotle, u njegovom susedstvu, jačala je persijska država. Na presto je došao Kir i Persija je bivala sve veća i sve snažnija.

Zabrine se Krez zbog takvog susedstva, te odluči da pre nego se Persijanci mnogo osile udari na njih i učini kraj njihovoj moći.

Pre nego što će poći u rat, uputi on poslanike grčkim proroštvima. I sveštenica Pitija u proroštvu delfiskom odgvori Krezu:

-Razorićeš veliku državu ako udariš na Persijance.

Obraduje se tome Krez i nije dalje pitao proroštvo na koju to državu misli, na njegovu ili na Kirovu, nego je razumeo da će to persijska država biti razorena.

Ali reči proroštva ticale su se njegove velike države i Kir je odista u ratu imao više sreće, te je najzad doterao Kreza nazad do same prestonice Sarda.

Kir opsedne Sard i držao ga je u opsadi četrnaest dana. Pošalje najzad po vojsci svoje konjanike, te poruči da će bogato obdariri onoga ko se prvi popne na tvrđavu. Učini vojska juriš i prvi se pope neki Hiread po stenju koje je izgledalo neprohodno, ali je on, ipak našao puta, a za njim i drugi Persijanci. Kada se popelo mnogo njih, Sard je bio zauzet. Počeše Persijanci da pljačkaju grad.

Vide tad Krez da ga je sreća napustila.

Dogodi mu se onda jedna čudna stvar. Spomenuo sam da je imao sina kojije bio nem. U nekadašnjoj svojoj sreći Krez je činio za njega sve što je mogao, pa je i u Delfe slao poslanike da o njemu pitaju proroštvo, a Pitija mu je odgovorila:

-„Liđane, ti koji si mnogima kralj, budalasti Kreze, nemoj želeti glas da čuješ u kući svojoj. Da ti nem izreče sin: za tebe je bolje ovako. Jer će u nesrećni dan on prvi put prozborit“.

Kad su Persijanci jurnuli u Tvrđavu, jedan od neprijatelja, koji nije poznavao Kreza, htede da ga ubije, a Krez je gledao kako ovaj vojnik ide na njega, ali u svojoj nevolji nije ni mario za život. Tada onaj nemi sin njegov, kada vide Persijanca gde diže mač na njegovog oca, progovori od straha:

-Čoveče, ne ubijaj Kreza!

To je prvo progovrio, a posle toga je govorio za sve vreme svoga života.

Tako su Pesijanci zauzeli Sard i samog Kreza zarobili živa.

Kada ga Persijani uhvate dovedu ga pred Kira. A Kir naredi da se nagomia velika lomača, pa metne na nj Kreza vezana i četrnaest lidijskih  dečaka pored njega.

Dok je stajao na lomači, pade Krezu na pamet, iako je bio u tolikoj nevolji, kako mu je Solon, nekada Bogom nadahnut rekao da se niko ne može za života nazvati srećnim. I kada mu to na um pade, uzdahne on i tri puta zavapi:

-O, Solone, o Solone, o Solone!

Kada je to čuo Kir, zapovedi tumačima da upitaju Kreza koga to zove. Oni mu priđu i upitaju ga. A Krez je ispočetka ćutao ne odgovarajući na to pitanje, a posle, kad su stali navaljivati na njega, rekao je:

-Zovem onoga za koga bih voleo da je govorio sa svim vladaocima.

Pošto im je bilo nerazumljivo šta hoće da kaže, Kirovi tumači upitaju ga ponovo. Kako su navaljivali i dosađivali mu, ispriča im on za Solona. Dok je Krez to pripovedao, lomača se već bila zapalila.

Tumači ispričaju Kiru šta je Krez kazao, a Kir se seti da on sada živa predaje vatri čoveka čija sreća nije bila manja od njegove. Upaši se da će i njega možda stići zla sudbina, pa naredi da se ugasi vatra i tako pomilova Kreza i dečake koji su bili predani vatri.

Skine mu Kir okove i posadi sebi do kolena i mnogo ga je od tada cenio i poštovao.

 

Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Mirivši se sa time da strani studenti tu žive, nekada miriše spremanje hrane, bučne žurke u kao izolovanom prostoru, Budalesa je bezbroj puta, svakog meseca tokom 2-3 godine koliko su strani studenti tu živeli, išla kod Kneža da ga podseća da joj prostor gde strani studenti žive treba za ordincuju. I svaki put bi Knež reko da su oni dobri kirajdžije a žalbe o galami bi prečuo.

Pre tri dana, Budalesa je otišla da reguliše troškove, i pita Kneža da li je istina da se firma Eko-Trola-minus-vis iseljava jer on- Knež prodaje građevinarima taj prostor. Ne, reče Knež, to oni hoće da im proda kvadratne are a on im prodaje kvadratne metre prostora. Oduševila je genijalnost tog vrlo starog gospodina. Ispod fasade nežnog i brižnog i neporočnog stračića, krio se fantastičan um. Ne, neće se firma Eko- Trola-Minus-vis seliti, ta „Austrijanci su tu 15-20 godina“, i stvarno imaju ceo donji sprat: pola od Kneža a pola od Naslovića zbog čega oni i imaju parking, dve velike sale, sa 2-3-4 manje sobe, kuhinjicu, toalete…

U sledećem danu, vidi Budalesa da se Austrijanac Aleks i Ran Vu, penju stepeništem i usmeravaju se prema prostoru gde su živeli strani studenti, kancelarija broj 66. I Budalesa je pošla za njima. Oh, jel to prostor za izdavanje, pita Budalesa. Da, Aleks ga sada iznajmljuje- odgovara naprasito Ran Vu. Ali ja taj prostor tražim i čekam već godinama- izgovori Budalesa. Ma „neće valjda da“ Aleks Austrijanac „licitira sa vama taj prostor“- zašišta Ran Vu. Budalesa je pomislila: wau kako je protektivno neprijatan ovaj Vu Ran, mora da je Aleksov v.d. direktor u firmi Eko-Trola-Minus-vis. Ali, i kao da je Aleks nesposobno detence. Onda se Ran Vu okreće prema kancelariji broj 65 i pita: a ko tu živi? Kao da bi hteo i tu kanc za svog štićenika(?). Navodno će tu prespavljivati „njihovi poslovni partneri“. Veruje Budalesa da će Aleks tu živeti od sada. Ponovo stranci spavaju u radnom prostoru.

Sva lica, događjaji i lokacije su fikcija i nemaju veze sa realnim svetom:

Budalesa je otišla kod Kneža. Kaže da se ona svo to vreme raspitivala o tom prostoru. Ovaj se, uobičajeno, iznenađuje. Ali kaže da Austrijanci- tj. taj jedan jedini-gazda, „su tu 15-20 godina“(?). Ma zašto si pravio budalu od Budalese, da li te to usrećuje, te igrice, kao saslušaš.

Dok se ovamo plaćaju računi za struju sa nekakvim nejasnim proračunima koji se dostavljaju uz račune za struju. To grejanje na radijatore je samo radnim danima pre podne, ostalim danima se svako dogreva u količini vremena koje provodi u prostoru, one kanc koje imaju svoja kupatila sa tuš kabinama i bojlerima, imaju dodatne energetske zahteve, i naravno, da celodnevna zagrevanja prostora su takođe na struju).

Tu je i Tetka koja kao čistačica ulazi u cenu radnog prostora, a koja povremeno izbaci smeće i to se zove čistačica. Tu je takođe i debeli zadrgli razbarušeni Teča koji se bahati i galami. Apsolutno porodična firma. Kakva porodica!

Sledećeg dana je neko krenuo da pravi galamu na zajedničkom zidu. Budalesa je pitala: na šta to liči, ovde ne moze da se radi, zašto to ne raditi uveče? Idi ti pa radi noću, odrezao je Teča. Ti- sada i Budačesa prelazi na „ti“, ne možeš tako da razgovaraš sa mnom, i vraća se u kanc. Teča dolazi, otvara vrata od kanc i galami, a osoba sa kojom Budalesa razgovara pita: da li Vam taj neko pravi problem? Onda Budalesa pita: jel hoćete da zovem policiju? „Zovi MILICIJU DA TE POČISTIM ODAVDE“. Zna Teča da ima apsolutnu podršku od Kneža. On povremeno dovede stručne manufakturce.

Sada je doveo lika da zameni sijalice i valjda je rešio da i on nešto, najzad i ipak, uradi: da oguli zidove sa pseudo zvučnom izolacijom u kanc broj 66 koju Teča naziva „apartman“. I zato je udarao u zid, i galamio i psovao, i tražio ključ od kanc broj 66 koji se nije nalazio ni kod portira.

Dragi dragi gazda Knež sa svojim Igrama. Knjigovođu A.L. je oterao tako što joj je dostavljao velike račine za struju. Ženu koja je pre Budalese iznajmljivla prostor-manipulacijama, koje su se i Budalesi dešavale. Jednostavno, Knež ima repertor zastrašivanja, ponižavanja, maltretirnja da izbaci zakupce koje bi da imaju ono što su pazarili.

U početku Budalesa je imala (prednji) prostor i „plus magacin“ za koji je plaćla 1 eu(za magacin). Onda je Budalesa besplatno radila sa ljudima koji su rekli da nemaju novaca, a za uzvrat su napravili tri ploče koje su zalepili na rupe koje su taj magacin povezivale sa ulicom.Onda je Budalesa zatvorila i sve ostale rupe u zidovima- možda se to zove gletovanje, i okrečila. Jer prvobino je taj zadnji prostor je bio tolika ruina da su A.L., Z.O., K.M., I.P., D.L. pitali Budalesu: kako je mogla da zakupi tako hladnu i promajnu rupu. U prvu prostoriju je Budalesa postavila lavabo sa protočnom vodom. U toku tog rada na tzv. magacin i kancelarija prostoru,

Budalesa je odlazila da obavesti i pita Kneža za dozvolu, da pita da li će možda da umanji neku kiriju? Ne, neće umanjiti kiriju ali je dozvoljeno da radi sve što hoće u smislu poboljšanja tog prostora. I da, rekao je Budalesi da joj neće dodati kvadrate magacina u cenu iznajmljivanja prostora jer je Budalesa od tog magacina napravila radni prostor- svojim sredstvima. Puno puta kasnije će se Budalesa pitati, da li to Knež, nju hoće da izbaci da bi sada taj prostor mogao da izda kao dve radne prostorije.

Dragi, dragi vremešni starčić, naivnog lica, koji bi zbog alkoholemije danju i noću, mogao odjednom da dobije svih 18 bodova i društveno koristan rad, ali ga tako sićušnog i naivnog lica, niko i ne smatra za opasnog.

I najzad, kako je to interesantno, Norveska ima stav prema unijama u kojima se nalazila, vodi računa o integraciji migranata. Kao i Švedska. Kako je to interesantno.

Tako pre neki dan priča  koleginica da napušta zemlju i ide u Norvešku, kaže, hoće tamo da počne kao useljenik, ovde će uvek biti građanin drugog reda. Interesantno. Skroz interesantno.

 

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,

Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: “Истрај!”

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

• Превео Иво Андрић

 

Стара добра истина, као да „долази“ из неког давно заборављеног времена. Па ипак, драгоцена истина.

 

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja čuvao, ljudi, ovce

💦💦💦

tamo negde na kraj sveta,

mojoj deci kajmak smeta,

luk im smeta…

Sve im smeta.

💭💭💭

Ja do škole pešačio

i po kiši i po snegu,

moje kćeri k’o knjeginje,

k’o da se u svili legu:

jednom šmrknu,

dvaput kinu

i beže u limuzinu.

Svašta umem.

Stvarno umem.

Samo – sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu.

Plik do plika dlan mi ospe.

Mome sinu-gospodinu

teško i da đubre prospe.

Kad mu mati nešto reži

mislim: žensko pa nek’ reži.

A on: odmah kupi stvari

i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma

oproštajna,

puna bola.

Ispadnemo pred njim krivi

mi i škola.

Traži novac, kuka, moli

– nema čime stan da plati,

a ja šašav

pa ga pustim

da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem

samo – sebe ne razumem.

Sve sam ovo za njih stek’o.

Niko hvala nije rek’o.

K’o da moram da se zboram

i da leđa večno krivim

zbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.

A ja živim jer se nadam

da me i sad negde čeka

jedna šuma iz detinjstva

i vedrica vrućeg mleka,

i tišina ispod brega,

i plav lepet ptičjih krila,

i ogromne žute zvezde

kao što je moja bila.

Al’ putevi zatravljeni.

Nad njima se magle tope.

Odavno su zatrpane

moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet

bez režanja,

bez bežanja.

Išao sam da odrastem.

Sad sve mogu.

Sad sve umem.

Ali šta mi sve to vredi

kad sam sebe ne razumem.

Mika Antić

Preporuka: Naučiti pesmu napamet i ispisvati je bar jednom nedeljno, na primer.

„ Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу”. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ”рат” са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца, не слободе у оном јуридичком смислу, оне коју Орвел једноставно означава у својом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ слободе схваћене унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ”потенције” слободе… Склон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиште је била једна интуитивна реакциа изазвана ”подсећањем” на једну много већу истину, много већу појаву онтолошке слобде и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно… у дубини душе… И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ”куцајте и отвриће вам се, ових дана сам наишао на неке друге исказе – исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање… исказе и гледишта светог Иринеја Лионског… на његово величанствено и Богом дано виђење човека… на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека – да гледа на себе и из будућности – увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. Срећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!!“

„Само они који се плаше да заузму неки став у животу прихватају на себе улогу добре душе. Увек је неупоредиво лакше веровати у сопствену доброту, него се сукобити са другима и борити се за своја права“.

Коељо- Ђаво и госпођца Прим

Напомена: и овде је важна одговорности и свесност.