„Теодулија- Теодулија (гр. теодул – слуга божји) је теолошко-политички појам којим је Николај Велимировић“ – наводи Википедија- „описивао жељени однос цркве и државе по узору на Византију. Однос између цркве и државе у Византији се традиционално назива симфонија.
Велимировић је учење о теодулији изложио у делу “Српски народ као теодул”, доказујући да је »српски народ слуга Божји«. Он се залагао за успостављање једне врсте православне теократије, коју назива “теодулија”, као начина уређења друштва, што подразумева “сагласје Цркве и Државе у служењу Бога”.[1] Политички систем теодулије карактерише у првом реду владарево служење Богу.[2] Он прави разлику између средњевековне западне теократије и византијске теодулије, што пореди са разликом између „наметнутог господара и својевољног слуге“ (Владика Николај, 1996: 35).
Централно место Велимировићевог концепта је јединство цркве и државе. Велимировић је сматрао да је одвајање цркве од државе несрећа и “болесно стање”:
Где год се црква делила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје.
Велимировић сматра да се српско друштво темељи на начелима »хришћанског колективизма, солидаризма, домаћинства, старешинства и православног морала и етике«. За њега је основни проблем Француска револуција која је наводно пореметила »природни ред« у друштву и унела хаос индивидуализма, демократије и плурализма. Тако по учењу Велимировића демократија »разара органско, светосавско народно биће« јер је народ »органска саборна целина«.
Велимировић се у формулисању концепта теодулије ослања на идеализовање српског средњевековља. Он средњевековне српске владаре описује као узорне слуге божје на које су се поданици угледали (Владика Николај, 1996: 35)“.