Сва места, људи, догађаји су фикција и немају везе са реалним.
Неко је пре пар недеља у насеље довео прелепу женку са сином- младим мужјаком. Она гледа у њега и прати га и брине. И остају на улици у насељу. Неки становници насеља сматрају да су „ добре душе“ када им оставе/ дају нехранљиве наградице које купе за свог пса.
Затим пре пет дана неко оставља два голуждрава штенета.
И пар дана око ових догађаја прича комшиница како неки на тераси држе псиће стафорда или мешанце са стафордом: пет женкица и два мужјака – бебе које хране млеком и хлебом. Због чега то не пријавите? – Јер ће их сместити у азил.
И опет иста питања: због чега је дозвољено да власнички пси нису стерилисани када већ власници неће да одрасло брину о њима, већ им стално „беже“. Онда ти власници сачекају да се керуша окоти, и у Розеграду који је 100% покривен камерама и то 24/7, оставе мале животињице да неко други брине њихов немар или да живорињице буду прегажене или растргнуте. Свакако гладне и жедне. Или у шуми.
A „људи“ окрећу главе, или једни склањају картоне, које други стављају,да би се такви животињице смрзле и умрле од зиме и глади. Раније је Будалеса пиата пензионере да узме мацу или куцу и себи продуже живот, али то је ипак кажу „пандурско насеље“ а ти становници су навикли на неке друге потребе.
И присећа се Будалеса да је пре 10-15 година неко „уклонио“ 3 пса: Жутог, Лепу и још једног. Испред зграде 89. Били су паметни али се никада нису вратили, причало се по насељу да им је ….из зграде.. и … „ смрсио конце“.
У оваквим дешавањима, Будалеса се сећа да јој је пријатељица ветеринар причала да су она и њен супруг ветеринар направили план- за град и корекцију ових немилих радњи- присећа се Будалеса, И однели су план Надлежнима. Али баш нико се није ни заинтересовао за њихов план. И Будалеса се присећа како је то у Норвешкој јасно дефинисано: ко су одгајивачнице и да су све животиње ван одгајивачница- кастриране, јер људи су- људи.
Онда у једној другој причи клијент пита за Будалесину мацу и Будалеса прича о својим усвојеним псима и мацама, и прича како је неко оставио два голуждрава шетена на улици у насељу. И клијенту се пуне очи сузама и каже: Да, моји су са села. И у детињству бих узео мацу са улице и мама би однела мацу на село и када би дошли следећи пут на село, те маце више није било. И онда бих узео следећу мацу и опет би мама мцу однела у село и опет би после следеће посете маца нестала. После неколико пута одустао сам од жеље да имам неког свог ко ће ме волети. Јер, на селу могу да постоје само они од којих се има корист. Тај бол и сећање на немоћ и одбаченост од оних који су требали да брину, се никада неће изгубити. И шта год да ради, и колико год да ради на себи, тај осећј нестварног али бруталног одбацивања толико је јак и – ето само се очи напуне сузама, усне згче и глас занеми.
Сва лица, места, радње су фикција и немају додира са реалним.
Туторијал: Тешко је можда не и немогуће, окретати главу да не би гледала. Јер кажу: Не можеш све да спасиш. Трансфер је реакција у садашњости на неку предходну ситуацију која и дан данас има енергетски набој.