Na konstataciju ženskih klijenata o osećaju nepotpunosti bez partnera, redovno se prisetim duhovito prikazanog obrazovnog sistema u vreme Branislava Nušića. I njegovog dela „Autobiografija“. Deo vezan za matematiku. Govori nešto ovako: 1 je načelik a 0 je načelnikovica pa su 1 i 0 par. 2 je sveštenik a 0 je sveštenikova žena popadija pa su oni par 20. 3 je apotekar a 0 je njegova supruga apotekarica, pa su oni par 30. Tako nekako su sve te žene obeležene u toj matrici sa simbolom za nulu. I tek u sklopu suprugovog zanimanja, i one postaju vidljive.

Interesantno je to da se žena oseti nepotpnom. Da li je to porodični obrazac? Interesantno je da se tražeći samopuzdanje, sagledavamo, nepotpunima.

„ Zvao me ovaj mali od brata. 5 godina.

Njega posebno volim, novembarsko dete kao ja. I pita me da li se bojim u Akva Parku da se vozim na toboganu. Preporucio mi neki Akva Park u Jakovu (laugh).

Kažem bojim se, plakaću.

I kaže on nemoj da se bojiš, ja sam tu, zajedno ćemo, ali moraš da me držiš da ne ispadnem.

Dušica. Podsetio me na mene.

Tako ja čuvam strah i muškima i svima.

Nemoj da se bojiš ja sam tu ali moraš da me drziš (laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh).

(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)(laugh)“.

Ja: Divno. Toplo. Hvala što ovo delite sa mnom.

„Podsetiću ga. Za 30 godina. Šta je rekao. On sada ni ne razume. (laugh).“

„Dajem vam dozvolu za neki budući citat (laugh) (laugh) (laugh)(laugh).  Pa on je car. Je li moguće da sam toliko detinjasta da je to poenta mojih odnosa … I dete od 5 godina je znalo da sroči.“

 

„Jedna stara Jevrejka sedela je pored velikog debelog Šveđanina i uporno ga gledala“. Piše ili citira priču De Melo:  „Na kraju ga je upitala: „ Oprostite, vi ste Jevrejin, zar ne?“. „Ne“, odgovorio je on. Nekoliko minuta kasnije, ona mu se ponovo obratila: „Znate, meni možete da kažete: Vi ste ipak Jevrejin?“ “Ne, ja zaista nisam Jevrejin“, odgovorio je Šveđanin. Ona ga je pomno proučavala još neko vreme a zatim je rekla; „Jeste li sigurni u to?“ Iznerviran, čovek je izjavio „ U redu, ja sam Jevrejin!“ Stara ga je ponovo pogledala, odmahnula glavom i rekla „ Ne bi se baš reklo“ “.

Greške u percepciji su povezane sa stanjem svesti, sa kognitivnim funkcijama ali i sa tzv. „kontaminacijama“ iz kojih nastaju „kušlusi“ kada se komunicira.

 

Recept mi šalje drugarica kučkarka. I jedna pametnica Aleksandra.

„ Ovo fantastično vazdušasto pecivo je mekano i sutradan, a ako želite možete da dodate i neku šunku unutra za bogatiji ukus.“

Sastojci: 4 jajeta, 2 čaše brašna, 1 čaša jogurta, 1/2 čaše ulja, 1 kašičica soli, 1 prašak za pecivo, 200 g sira——* koristi se čaša od 200 ml“. Zamutiti. Sipati u papirne kalupe i ispeći.

Sva imena, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim.

Čujem da humanoidni oblici života ispod našeg stana udaraju po našoj žardinjeri. Čujem let krila i iznenađena sam, kasno je, oko 22 sata. Ptice ne lete noću. To me i tera da pogledan. Gledam i vidim jaje od golubice se belasa u mraku. To su ljilja il brka- mama i tata od jece, ubili i ovo ptiče. Jer u 22 sata se sirota ptica neće vratiti da greje svoje jaje. Jer, kao što je brkin lovački pas Reks lajao danonoćno godinama iz kaveza sa kesama u  bašti kraj ulice, pa su ga ljudi posle čuli da laje iz nekog od bunkera u šumi a ovaj ga je navodno „poklonio“, sada laje mađarska vižla Tea. I tako Nedodoirivi/a može da povređuje, uništava. I ponovo se pitam: Dokle? Sramota! I sve manje imam respekta za službe koje sam poštovala. Ovo dvoje mi urušavaju i zadnje atome poštovanja prema službama gde su brkizam i (ljiljizam) radili. Sada se prisećam: obavešteni Nesrbi su pričali Srbima o prodajama … A svi ti- takvi, su i dan danas samo sa ego stanjem Dete, I takve i biraju za oko sebe. I opet kuriozitet: kći jelena će sačekavši da izađem iz stana, zvoniti na moja vrata da mom detetu ispriča kako je njena majka stara, bolesna, nepokretna … Moje dete je reklo: opraštam joj jer je i ona dete.

Verujem da treba otići.

Sva imena, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim.

Sva imena, radnje, rečenice, mesta- su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

Pre mnogo vremena neko koga sam poznavala i poštujem, je pričao: „ Znaš Srbija ima belu kugu jer žene neće da rađaju…“ pričao je i obrazlagao. U neko doba, izgovorih, da mislim da u Srbiji (skoro da ) nema muškaraca. Tada nisam znala ni deseti deo onoga što sada znam. Danas srećem odrasle ( cca 30 godina) dečake koji kao svoje porodične ( da li i rodne?) uzore vide majke kojima se dive i obraćaju za rešavanje svih mogućih problema. Pa onda bude: „ Zovem Vas u vezi devera, on leži i plače u svekrvinom krevetu…“. Ili svekrvina poruka: „Majka je jedna, žena je mnogo“- šta ona poručuje snahi ili svojoj ćerki? Ili: majka mi ulazi u (iznajmljen) stan kad hoće, donosi hranu i čisti. A ko plaća iznajmljivanje stana? Pa roditelji (odnosno mama je odlučila a tata finansira). Ili ta epidemija tzv. popustljivog vaspitanja poprima opasnu nespremnost za život. Trogodišnja devojčica me najbukvalnije gura, jer sam prišla da se pozdravim sa mačkom koju je dosledno ignorisala. Macu sam hranila, nedostajala mi je moja, dok su je domaćini tretirali kao samo jednu od životinja. I kažem: možeš da me gurneš samo ako ja tebe gurnem. Majka interveniše: Nemoj gurati tetu. I ne, mami nije prijalo. Možda, kada sutra neko agresivnije vrati neželjeni pokret, možda će tada majka razumeti. I za pred kraj, kuriozitet: kada Srpkinji kažem da sin mora ocu, da bi otac napravio muškarca od njega, ova debatuje. Kada, na primer, Mađarici to isto kažem, eventualno uočite bol u nemom pokretu torza, i ona se već opredelila: njen sin će biti muškarac. Pre mnogo godina, upoznajući na primer gospođa Ilonu, shvatih da postoji nešto što sam nazvala austrougarski mentalitet. I što radi, skoro bespekorno. I što se razlikuje od oblapornog izbora vaspitanja.

Sva imena, radnje, rečenice, mesta- su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.

Kada su osnivača Dubaija, šeika Muhammad bin Rashid Al Maktum, pitali kako vidi budućnost svoje zemlje, on je odgovorio: „ Moj djed je jahao kamilu, moj otac takođe, ja vozim mercedes, sin Land Rover, moj unuk će takođe voziti Land Rover, a moj praunuk će verovatno jahati kamilu…“. Slušaoci su bili zapanjeni, pitali su ga: – Zašto? On je odgovorio: „ Postoje neki principi koji uvjek sve definišu. Evo o čemu je riječ: Teška vremena stvaraju jake ljude, jaki muškarci stvaraju dobra vremena, dobra vremena stvaraju slabe muškarce, slabi muškarci stvaraju teška vremena. Mnogi to neće razumijeti, ali prosperitet u našoj zemlji proizvodi parazite a ne ratnike“.

N1. Cooking. Pogačice od tikvica ukusno su predjelo hrskavo izvana, a kremasto iznutra, a recept za njihovu pripremu brz je i jednostavan. Odlične su i tople i hladne.

Sastojci za pogačice: 400 g tikvica, 4 žlice ribanog parmezana, 1 režanj češnjaka, 100 g kruha (samo sredine), 50 ml mlijeka, 1 jaje, 2 žlice maslinova ulja, prstohvat-dva soli, malo bibera.  Dodati možda I : 4-5 žlica prezli.

Priprema: Operite tikvice, osušite ih i narežite na manje kockice. Zagrijte tavu, dodajte maslinovo ulje pa na ulju malo popržite drobljeni češnjak. Dodajte tikvice i pirjajte ih oko 10 minuta. Ugasite vatru i ohladite. Sredinu kruha namočite u mlijeku pa je iscijedite. Izmiješajte jaje s ribanim sirom, dodajte sredinu kruha, maslinovo ulje, sol, biber i tikvice pa dobro izmiješajte. Ako vam je smjesa premekana i ljepljiva, dodajte koju žlicu prezli. Oblikujte pogačice, uvaljajte ih u krušne prezle pa ih stavite u hladnjak na pola sata da se malo ohlade i stvrdnu. Izvadite pogačice iz hladnjaka te ih ispržite u dubljoj tavi na dobro zagrijanom ulju.

Сва помеута лица, радње, места су фикције.

Имам паметницу за клијенткињу. Осећам се поласканом. Обично пошаљем па и добијем понеку идеју. Тако добих од ове, мени драге, паметнице Хулио Иглесијаса који пева, па онда је и превела текст песме. Каже нашла „дедицу“. Лепо пева. Послах мојим генерацијским другарицама које су све од реда биле очарне, и добих  за узврат концерте: Павароти и пријатељи- Luciano Pavarotti и Тоm Jones- Deliliah, George Dalaras-а са Mi Mou Thimonis Matia Mou. Драга паметница је причала да ме доживела млађом. Онда да је то неко Anno Domini-доба имало своје квалитете. Интерсантно је да деца/ млади данас слушају неку „дедица“ и „бакица“ музику. Па она легендана Три тенора. Лепо да се сетимо тих неких драгих великих „дедица“ и лепо је да они улепшавају живот- и данас.

500gr.sampinjona izdinstati sa dva crna luka ili jednim prazilukom, dinstati dok pecurke ne omeksaju, ne čekati da ispari sva voda koju pecurke puste. Dodati kašiku suvog zaćina i malo bibera. Dok se pečurke dinstaju, dve šolje pirinca prelijte sa dve šolje vode i kuvajte na tihoj vatri. Pirinač kuvajte 15 min i poklopite jos malo da odstoji, zatim ga procedite i operite pod mlazom vode, onda dobro ocedite. Pirinač dodajte šampinjonima i luku. Dobro izmesajte. Dodajte jos malo soli i bibera po ukusu.

Pomesajte 100ml vode, 100ml ulja i kašičicu praška za pecivo.

Tepsiju podmazati,ukljuciti rernu na 220stepeni.

Kore podeliti na po 3- 4.

Premazati koru mešavinim vode i ulja, staviti drugu,opet premazati, pa treću.Treću koru ne mažete vec filujete nadevom. Nadev podelite na 4 jednaka dela. Urolajte  koru i savijte ivice.Tako uradite sa preostalim korama. Na kraju izbockajite viljuskom na nekoliko mesta i prelijte ostatkom vode i ulja. Stavite da se peče pola sata u zagrejanoj rerni. Izvadite iz rerne i pokrijte krpom. Ostavite bar 10min. da odstoji pa secite.