Sva imena, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim.
Čujem da humanoidni oblici života ispod našeg stana udaraju po našoj žardinjeri. Čujem let krila i iznenađena sam, kasno je, oko 22 sata. Ptice ne lete noću. To me i tera da pogledan. Gledam i vidim jaje od golubice se belasa u mraku. To su ljilja il brka- mama i tata od jece, ubili i ovo ptiče. Jer u 22 sata se sirota ptica neće vratiti da greje svoje jaje. Jer, kao što je brkin lovački pas Reks lajao danonoćno godinama iz kaveza sa kesama u bašti kraj ulice, pa su ga ljudi posle čuli da laje iz nekog od bunkera u šumi a ovaj ga je navodno „poklonio“, sada laje mađarska vižla Tea. I tako Nedodoirivi/a može da povređuje, uništava. I ponovo se pitam: Dokle? Sramota! I sve manje imam respekta za službe koje sam poštovala. Ovo dvoje mi urušavaju i zadnje atome poštovanja prema službama gde su brkizam i (ljiljizam) radili. Sada se prisećam: obavešteni Nesrbi su pričali Srbima o prodajama … A svi ti- takvi, su i dan danas samo sa ego stanjem Dete, I takve i biraju za oko sebe. I opet kuriozitet: kći jelena će sačekavši da izađem iz stana, zvoniti na moja vrata da mom detetu ispriča kako je njena majka stara, bolesna, nepokretna … Moje dete je reklo: opraštam joj jer je i ona dete.
Verujem da treba otići.
Sva imena, događaji su fikcija i nemaju veze sa realnim.