Sva imena, radnje, rečenice, mesta- su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.
Pre mnogo vremena neko koga sam poznavala i poštujem, je pričao: „ Znaš Srbija ima belu kugu jer žene neće da rađaju…“ pričao je i obrazlagao. U neko doba, izgovorih, da mislim da u Srbiji (skoro da ) nema muškaraca. Tada nisam znala ni deseti deo onoga što sada znam. Danas srećem odrasle ( cca 30 godina) dečake koji kao svoje porodične ( da li i rodne?) uzore vide majke kojima se dive i obraćaju za rešavanje svih mogućih problema. Pa onda bude: „ Zovem Vas u vezi devera, on leži i plače u svekrvinom krevetu…“. Ili svekrvina poruka: „Majka je jedna, žena je mnogo“- šta ona poručuje snahi ili svojoj ćerki? Ili: majka mi ulazi u (iznajmljen) stan kad hoće, donosi hranu i čisti. A ko plaća iznajmljivanje stana? Pa roditelji (odnosno mama je odlučila a tata finansira). Ili ta epidemija tzv. popustljivog vaspitanja poprima opasnu nespremnost za život. Trogodišnja devojčica me najbukvalnije gura, jer sam prišla da se pozdravim sa mačkom koju je dosledno ignorisala. Macu sam hranila, nedostajala mi je moja, dok su je domaćini tretirali kao samo jednu od životinja. I kažem: možeš da me gurneš samo ako ja tebe gurnem. Majka interveniše: Nemoj gurati tetu. I ne, mami nije prijalo. Možda, kada sutra neko agresivnije vrati neželjeni pokret, možda će tada majka razumeti. I za pred kraj, kuriozitet: kada Srpkinji kažem da sin mora ocu, da bi otac napravio muškarca od njega, ova debatuje. Kada, na primer, Mađarici to isto kažem, eventualno uočite bol u nemom pokretu torza, i ona se već opredelila: njen sin će biti muškarac. Pre mnogo godina, upoznajući na primer gospođa Ilonu, shvatih da postoji nešto što sam nazvala austrougarski mentalitet. I što radi, skoro bespekorno. I što se razlikuje od oblapornog izbora vaspitanja.
Sva imena, radnje, rečenice, mesta- su fikcija i nemaju nikakve veze sa realnim životom.