Recept za lososa

Marinada – maslinovo ulje, beli luk, limun i zacine koje imate(ruzmarin, bosiljak itd.). Staviti filete lososa i ostaviti da prenoci. Ispeći u rerni na 200 stepeni sa povrćem koje imate (paprika, tikvice, patlidzan, šampinjoni…).

Наше школе не уче о трансферу. Не уче да је око 90% комуникације невербално а минимални део садржај комуникације.

Сва имена, подаци, догађаји, места… су случајност и немају никакве везе са реалним:

Пре много времена, Будалеса је радећи за странце имала веома младу особу за клијента. Млада особа је одавно имала озбиљне дијагнозе а мајка је испричала како је у трудноћи имала стравичан догађај. Њен отац се убио. Будалеса је некако меморисала тај догађај. Када је много година после, имала клијента рођеног са стравичним контрактурама, Будалеса је чула мајку која није желела ту трудноћу и најмање шест месци трудноће је хејтовала трудноћу и бебу. Бебу је родила само јер су супруг и њена мајка то подржавали. И увек иста дилема- шта са властитом каријером? Шта са послом? Да ли се посао воли више него дете?- иако је порођење апсурдно- можда? Та мајка (али и саучесник отац) ни после рођења дечака- сада студента нечега што родитељи траже- немају перцепцију ни за кога сем за себе. Нека друга мајка је причала да је то следеће дете родима „само за себе“ и да је то „само њено дете“. О оваквим стварима се не говори. Да ли из оваквих трудноћа настају аутистича деца или новрођенчад са многим поромећајима? На мосту према нпр. ГО Ракотаковица су белези за два гроба: једног младића његови, изгледа, нису признали ни у смрти јер је сахрањен без презимена а потписани су многи чланови породице- вероватно важни грађани. У овом случају (вероватно- теоријски) постоји и невербални и вербални трансфер. Са друге стране ове скале налази се особа која се занима за порођаје и која своју трудноћу коментариеше: супруг је „беспомучно“ слушао чувену на пример харфисткињу, и њено односно њихово дете носи тај исти инструмент у свом таленту. Постоји и оглед из кога су рођена деца постала чувени шахисти- планском делатнишћу.

Сва имена, догађаји, места су случајност и немају везе са реалним.

Будалеси клијенткиња помиње књигу о невербалном трансферу: „ Тајни живот нерођеног детета- Како да припремите своју бебу за срећан и здрав живот“- Верни, Кели. И то је вредно сазнање. Даље, Будалеси на мобилни стижу вести типа како скувати ручак за три минуте, како ово и како оно и предлози за књиге. Тако је добила предлоге херцегновске књижаре „Со“. Једна међу тим књигама је „Морамо да разговарамо о Кевину- Када дете убије ко је крив?“- Лајонел Шрајвер. Будалеса чита књигу али не као роман, чита је и још од почетка налази разлоге за невербални трансфер. ( Да се разумемо, Будалеса никако не оправдава убиства/ малтертирања/ злостављања  дрваћа, животињица, животиња, људи). Мајка је некако и пре трудноће била амбивалентна ( и јесте и није ) у вези трудноће. Одлучује да затрудни да ако се супругу нешто деси… да промени нешто у свом и супруговом животу. Па порођај. Па сва та привикавања на бебу и сво то понашање „из позиције мајке“, радећи оно што верује да све мајке раде. И не конектујући се ни са собом ни са дететом. И никада се не упита због чега промашује и шта то не види. Нико нас не научи реченицу коју изговара глумица у филму „Једи, моли, воли“: „ рађање детета је као да се тетовираш по лицу“. И да је и сам чин зачињања новог живота „више од игре“. Нико нам не каже колико много морамо да будемо стабиле и паметне. Баш нико, јер верујем да ни наше мајке то не знају.

Превербални трансфер се дешава пре него дете проговори и представља одговор на одређено понашање. Званично је да се превербални односно невербални трансфер манифестује искључиво на телесном нивоу. Иако је вокабулар скоро непостојећи, све је више идеја да то није тако већ да беба још како осећа, пати, радује се, брине…и чак одговра, на себи својствен начин, на оно што се дешава око ње.

Da li ste znali? -Da jedan hranitelj u Srbiji prima platu, ide mu radni staž,osiguranje,ima sve benefite socijalne zaštite? (Hranitelj je osoba koja ne usvoji dete, već mu ga da centar za socijalni rad na čuvanje na odredjeno vreme, dok ga ne vrate roditeljima ili daju na usvajanje, potom mu se poveri drugo dete u većini slučajeva, zdravo je i pravo)

Da li ste znali? -Da NIJEDAN roditelj deteta sa 100% invaliditeta

(koji u svim drugim zemljama ima jasno definisan status (Roditelj-Negovatelj)

u našoj zemlji za državu „nije prepoznat“. Ovaj roditelj nakon 5. godina bolovanja,

nema nikakva primanja ako se ne vrati na posao, ne ide mu radni staž i nema benefite kao što je zdravstvena knjižica i osiguranje.

• „ Nama dete ne dodeli czsr već naše meso,što je još teže, naša deca ostaju naša briga i ne idu na usvajanja jer koliko god da nam je teško fizicki i psihicki i dalje želimo da brinemo mi o njima, jer znamo da možemo najbolje da prepoznamo njihove potrebe.
• Verovatno, gotovo sigurno neću moći da se vratim na posao jer nema ko da čuva moje dete, a to spada u „neformalne negovateljice“
• u tom slučaju bila bih plaćena što brinem o njemu 24h (pričam u jednini, ovo bi važilo za sve majke dece sa 100% invaliditeta)
• Nakon završene srednje škole, država ne daje apsolutno nikakvu potporu za njihov i naš dalji život. Gubi se usluga (lični pratioc) a to znači da je sve ponovo na roditeljima. Lični pratioc ima radno vreme, to bi značilo da on provodi vreme sa našim detetom/odraslom osobom, dok mi obavljamo naše poslove druge vrste“.

„ Zato nam je važna podrška gradjana naše zemlje, kako bi njihov život bio život a ne preživljavanje“.

„ Nacrt ovog zakona kako bi trebao da izgleda,stoji od 2016.godine u fioci skupštine. Za V.  budućnost , za budućnost sve dece i ljudi sa fizičkim i mentalnim invaliditetom jako je važno“.

https://www.peticije.online/usvajanje_zakona_roditelj_-negovatelj

Рижото са поврћем

Исецкати једну главицу црног лука, као и пар делова белог лука. Пропржити на уљу (пожељно маслиново уље, може и маст) и након тога додати ситно исцкану жуту и  црвену паприку, шаргарепу, кукуруз шећерац. Све измешати и динстати пар минута. Додати пиринач, со, бибер, биљне зачине по жељи, као и павлаку за кување и све добро измешати.

Додавати повремено воду док не буде довољно кувано.

Свети ЈОВАН Шангајски- са портала Светосавље

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. “Ти треба мене да крстиш”. “Остави сада” – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду”. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:”Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио”. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, “земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом”. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. “Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је” (Пс.24,1-2). “Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи”, пише апостол Петар. “Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде” (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. “Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, “твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)” (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. “Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава”. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:”Христос се јави да Јордана освети воде” (Претпразнични тропар), “Данас се водена освећује природа” (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.
Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.
И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско” (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: “Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље” (Мк. 1,15).
До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:”Покајте се”. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

Битољ (Србија) 1928. године

Извор: Свети Јован Шангајски чудотворац: Житије, чудеса, беседе и акатист. Сестринство манастира Миљково, 2017. Преузето са Scribd.

„ У Духовном Лугу ( Лимонару) налази ова прича из живота епископа Јована: Епископ „ је имао ђакона… који се који се о једном празнику, иако је требало да служи божанствену Литургију, веома ружно према њему понео и лично га увредио. Када је дошло време да очитају молитве узимања времена и да се обуку у одежде, пошто се постидео због онога што је рекао епископу, ђакон није дошао да саслужује. Епископ тада, као добар пастир, пође да тражи изгубљену овцу говорећи: „ Данас уопште неће бити Литургије ако се овде не појави ђакон Епифаније“. Када напокон дође ђакон, добри пастир га целива и направи пред њим метанију,“ (поклон) „ као да је сам за нешто био крив. А онда. пошто су оденули одежде, он наложи да се ђакону да рипида“ ( „ Рипида је била једна врста лепезе којом се некад служио ђакон да би терао инсекте од светог Путира. Симболика везана за ђакона из приче састоји се у томе што су рипиде имале облик „ шестокраких Серафима“) „ да би саслуживао божанствену Литургију. Након отпуста епископ позва ђакона за трпезу да обедују заједно, … па га том приликом благо упути и посаветова. Епископови ближњи су због свега тога гунђали … Међутим, Божји човек их прекори говорећи: Зар заборављате да Христос, када су Га вређали, није узвраћао увреде и када су га удрали није увраћао ударце?… Верујте ми, децо моја, када приносим бескрвну жртву, пре но што почнем проскомидију, имам обичај да упутим Богу прозбу и за себе и за вас. Али данас, када сам почео са молитвама, пропустио сам да се помолим за себе и за вас и помолио сам се Богу усрдно и са сузама да опрости ђакону. И одмах сам видео како се на свети Жртвеник спустила божанска благодат. Према томе, ако хоћете да и Ви будете удостојени да видите такво виђење, принесите Богу бескрвну жртву са искреном незлобивошћу, јер другога пута који води к Њему нема“.

 

„ Монаха Саву и 10 шарпланинаца протерали из манастира, сада траже дом: Један је светски првак, чувају и децу. Портал Телеграф РС- Милијана Лесковац Најновије вести- чланак из 06.2022.

“ За ових годину дана, монах Сава и његови пси постали су више него познати, освојили титулу младог светског првака и државног првака, и били први у интермедиа разреду на европској изложби у Будимпешти.

Желео сам да спојим традицију и веру. Да расу шарпланинца, који важи за најбољег чувара, представим као део нашег идентитета. Желео сам да ово буде прича о љубави према животињама, а не о фиту и политици.

Овако за Телеграф.рс говори монах Сава, након што је са 10 шарпланинаца протеран из манастира Дубашница смештеног дубоко у планинском масиву Кучај. Тамо где су услови живота изузетно сурови и дивљи. И без сумње нису за свакога.

Причу о монаху и његовим псима, од којих је један постао државни и светски првак, па на неки начин и заштитни знак Дубашнице, прво нам је испричао Драган Бабић, власник одгајивачнице „Српски лав“ који је пратио Савине успехе.

– Постали су запажени када су прошле године дошли на изложбу у Краљево и када су људи увидели синергију између монаха и пса. За ових годину дана, постали су више него познати, освојили и титулу младог светског првака и државног првака, и били први у интермедиа разреду на европској изложби у Будимпешти. Од свих титула и почасних назива, битно је то да је цела Србија и пола Европе чуло за Шарпланинац манастир Дубашница, да се у једном монашком скиту далеко од урбане па и сеоске средине гаје шрапланинци и да људи имају велику жељу да посете Дубашницу – наводи Драган.

Многи су, додаје, помагали оца Саву и његову вољу да истраје тамо „где је лепо да се оде на пар дана, али где су животни услови јако сурови“.

Није ни Сава седео скрштених руку. Борио се да Дубашница постане препознатљиво место, да се скит укњижи на СПЦ, да се огради простор где ће моћи да се гаје и пси и овце и козе. И где ће монаси имати жељу да се задрже дужи временски период – каже Драган.

Одлуком ктитора, Сава је крајем маја добио наредбу да се заједно са псима исели из Дубашнице. Према Драгановим речима, то нико није очекивао с обзиром на то колико је Сава уложио себе у Дубашницу.

– Да није тих паса, тешко да би било ко помислио да уопште оде тамо – закључује Драган.

На питање шта се десило, монах Сава одговара да нема прецизан одговор. Званично је, каже, избачен због паса, али он мисли да је посреди нешто друго.

– Не знам шта би могао бити прави разлог. Ово није профитабилна, нити политичка прича. Из манастирског угла, желео сам да кроз гајење те расе чувам традицију, да искажем наш идентитет. Пси су социјализовани и сјајни су чувари. Једну женку сам, бесплатно наравно, послао у Француску где чува децу са хендикепом. Људи су одушевљени, сваки дан шаљу снимке, њих стварно сви обожавају – прича Сава пуног срца о својим псима.

Како каже, чак је и градоначелник дао материјал с којим је тек требало да уреде простор око манастира, али избацивањем њега и паса све је то стопирано.

– Ово је дивљина. Пси су отерали вукове, једном су реаговали на медведа да ме упозоре. Чак су испраћали планинаре који су овуда прошли. Они нису могли да верују колико су пси добри и верни – додаје овај монах.

Захваљујући добрим људима, тренутно је, каже, смештен у кућици поред Бора и трага за манастиром који би га примио.

– Због паса сви нађу неки изговор. Мени то нема смисла. Пси су љубав и ту нема ништа што је у супротности са вером – каже он.

Управник канцеларије за информисање Епархије тимочке, коме овај манастир припада, протонамесник Зоран Голубовић одговорио је за Телеграф да ће се Епархија о овом случају огласити саопштењем данас или сутра, и није желео случај да коментарише телефоном.

Иначе, Драган је са неколицином мештана покренуо и акцију за помоћ шарпланинцима о којима Сава не може сам да брине. Отворен је рачун за помоћ са сврхом уплате „помоћ за шарпланинце“, прималац је Радиша Бакић, а рачун је 160-6000001378450-03.»

 

 

„Теодулија- Теодулија (гр. теодул – слуга божји) је теолошко-политички појам којим је Николај Велимировић“ – наводи Википедија- „описивао жељени однос цркве и државе по узору на Византију. Однос између цркве и државе у Византији се традиционално назива симфонија.

Велимировић је учење о теодулији изложио у делу „Српски народ као теодул“, доказујући да је »српски народ слуга Божји«. Он се залагао за успостављање једне врсте православне теократије, коју назива „теодулија“, као начина уређења друштва, што подразумева „сагласје Цркве и Државе у служењу Бога“.[1] Политички систем теодулије карактерише у првом реду владарево служење Богу.[2] Он прави разлику између средњевековне западне теократије и византијске теодулије, што пореди са разликом између „наметнутог господара и својевољног слуге“ (Владика Николај, 1996: 35).

Централно место Велимировићевог концепта је јединство цркве и државе. Велимировић је сматрао да је одвајање цркве од државе несрећа и „болесно стање“:

Где год се црква делила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје.

Велимировић сматра да се српско друштво темељи на начелима »хришћанског колективизма, солидаризма, домаћинства, старешинства и православног морала и етике«. За њега је основни проблем Француска револуција која је наводно пореметила »природни ред« у друштву и унела хаос индивидуализма, демократије и плурализма. Тако по учењу Велимировића демократија »разара органско, светосавско народно биће« јер је народ »органска саборна целина«.

Велимировић се у формулисању концепта теодулије ослања на идеализовање српског средњевековља. Он средњевековне српске владаре описује као узорне слуге божје на које су се поданици угледали (Владика Николај, 1996: 35)“.

„ Znam da suze neće pomoći, ali su odraz nemoći da se nešto promeni. Potrebno je da se sistem uključi, ali i tu može biti problema, znajući da se struka ne sluša ili ne dobronamerni deo struke koji svoj posao rade iz ljubavi. Sad je najvažniji novac, po svaku cenu“- priča, na primer, rođaka Jasna.

Izraelski premijer Golda Meir je govorila da korupciju treba izjednačiti sa veleizdajom.

Spava i sanja Budalesa. Sanja svog oca, I čuje ga kako priča da je Alojzije Step ostavio u amanet svojim sunarodnicima da nikada ne stvaraju više od tri partijske grupe jer se na taj način rasitnjava snaga naroda. Budi se. Ostaje zamišljena. Da. Dragi dobri otac. Nedostaje Budalesi.

„Kad se susretenete s prostotom ili glupošću… nemojete dozvoiti da vam pokvare raspoloženje, već ih shvatite kao širenje saznanja- novu činjenicu o ljudskom karakteru. Vaš stav prema toj činjenici treba da bude nalik stavu minerologa koji je pronašao zanimljiv primerak minerala.“Artur Šopemhauer

De Melova priča: „ Pitali Konfucija: Šta je najznačajnije za dobru državu? –hrana, oružje i poverenje naroda.- glasio je odgovor. A kada bi država morala nečeg da se liši, šta bi bilo prvo? – Oružnje. A zatim?- Hrana. Ali narod može početi da umire bez hrane!- Smrt je oduvek neizbežna sudbina ljudskih bića, ali narod koji nema više poverenja u svoje državnike je zaista izbubljen“.

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju veze sa realnim.

Bila dva restorana. Jedan Dolančeva Oblapornost a drugi Vicanovo Prijateljstvo.

Prvi je bio pod stalnim i brižnim pogledom vlasnika, koji ne samo da je restoran nadgledao, već i prostor oko restorana. Osoblje je bilo ažurno. Sve čisto i pedantno.

Drugi je bio jako opušten. Pričalo se da su plate bile zagarantovane i zapošljeni su često- priča se, znali da vrate goste jer im se nije isplatilo da se bave gostima kada su već primali platu. Menjao je gazda menadžere ali menadžeri su bili ili nadmeni ili preplašeni. Gazda nije bio tu. Konobari kao i stolovi su bili zamuzgani. Bili su i previše spori i opušteni. Niko nije proveravao okolinu restrana a menadžer je istoj osobu, koja je već radila kao kuvarica i kao čistačica, dodao joj je i dužnost osobe koja brine o bašti. I to sve za istu platu. Naravno, ova sve to nije mogla da postigne ali se nije bunila. Jednostavno nije se bavila baštom. I onda je Budalesa videla da se njen prijatelj Ruzmarin razboleo jer su proslog leta zalivali potku Ruzmarina koja je istrulela i Ruzmarin se razboleo. Budalesa je kupila prvo jednu motku za krečenje i poduprla Ruzmarin i lečila ga. Dovlačila je lekove i bazne vode. I kada se oporavio i počeo da raste, Budalsa je kupila još jednu motku za krečenje da bi Ruzmarin mogao da nastavi da raste. Sledećeg dana te druge motke nije bilo. Gde je – pitala je Budalesa. Pa konobar je smatrao da mu je potrebna i u prolazu je samo isčupao i odneo. I nikom ništa. Novi menadžer će se čuvatiti da ga dugogodišnji zapošljeni ne smene kao što su smenili prošlog.

Sva imena, mesta, osobe su fikcija i nemaju veze sa realnim

Introjekti su tzv. saveti ili obrasci koje roditelji iz najbolje namere uguravaju u svoju decu a bez da su ova bila u mogućnosti da ih saznajno usvoje. Introjekti su često ali ne i obavezno neabdejtovane transgeneracijske sheme. Nekada kroz narodnu mudrost, ostavljene naraštajima, u obliku poslovica.