Наше школе не уче о трансферу. Не уче да је око 90% комуникације невербално а минимални део садржај комуникације.
Сва имена, подаци, догађаји, места… су случајност и немају никакве везе са реалним:
Пре много времена, Будалеса је радећи за странце имала веома младу особу за клијента. Млада особа је одавно имала озбиљне дијагнозе а мајка је испричала како је у трудноћи имала стравичан догађај. Њен отац се убио. Будалеса је некако меморисала тај догађај. Када је много година после, имала клијента рођеног са стравичним контрактурама, Будалеса је чула мајку која није желела ту трудноћу и најмање шест месци трудноће је хејтовала трудноћу и бебу. Бебу је родила само јер су супруг и њена мајка то подржавали. И увек иста дилема- шта са властитом каријером? Шта са послом? Да ли се посао воли више него дете?- иако је порођење апсурдно- можда? Та мајка (али и саучесник отац) ни после рођења дечака- сада студента нечега што родитељи траже- немају перцепцију ни за кога сем за себе. Нека друга мајка је причала да је то следеће дете родима „само за себе“ и да је то „само њено дете“. О оваквим стварима се не говори. Да ли из оваквих трудноћа настају аутистича деца или новрођенчад са многим поромећајима? На мосту према нпр. ГО Ракотаковица су белези за два гроба: једног младића његови, изгледа, нису признали ни у смрти јер је сахрањен без презимена а потписани су многи чланови породице- вероватно важни грађани. У овом случају (вероватно- теоријски) постоји и невербални и вербални трансфер. Са друге стране ове скале налази се особа која се занима за порођаје и која своју трудноћу коментариеше: супруг је „беспомучно“ слушао чувену на пример харфисткињу, и њено односно њихово дете носи тај исти инструмент у свом таленту. Постоји и оглед из кога су рођена деца постала чувени шахисти- планском делатнишћу.
Сва имена, догађаји, места су случајност и немају везе са реалним.
Будалеси клијенткиња помиње књигу о невербалном трансферу: „ Тајни живот нерођеног детета- Како да припремите своју бебу за срећан и здрав живот“- Верни, Кели. И то је вредно сазнање. Даље, Будалеси на мобилни стижу вести типа како скувати ручак за три минуте, како ово и како оно и предлози за књиге. Тако је добила предлоге херцегновске књижаре „Со“. Једна међу тим књигама је „Морамо да разговарамо о Кевину- Када дете убије ко је крив?“- Лајонел Шрајвер. Будалеса чита књигу али не као роман, чита је и још од почетка налази разлоге за невербални трансфер. ( Да се разумемо, Будалеса никако не оправдава убиства/ малтертирања/ злостављања дрваћа, животињица, животиња, људи). Мајка је некако и пре трудноће била амбивалентна ( и јесте и није ) у вези трудноће. Одлучује да затрудни да ако се супругу нешто деси… да промени нешто у свом и супруговом животу. Па порођај. Па сва та привикавања на бебу и сво то понашање „из позиције мајке“, радећи оно што верује да све мајке раде. И не конектујући се ни са собом ни са дететом. И никада се не упита због чега промашује и шта то не види. Нико нас не научи реченицу коју изговара глумица у филму „Једи, моли, воли“: „ рађање детета је као да се тетовираш по лицу“. И да је и сам чин зачињања новог живота „више од игре“. Нико нам не каже колико много морамо да будемо стабиле и паметне. Баш нико, јер верујем да ни наше мајке то не знају.
Превербални трансфер се дешава пре него дете проговори и представља одговор на одређено понашање. Званично је да се превербални односно невербални трансфер манифестује искључиво на телесном нивоу. Иако је вокабулар скоро непостојећи, све је више идеја да то није тако већ да беба још како осећа, пати, радује се, брине…и чак одговра, на себи својствен начин, на оно што се дешава око ње.