Тражећи исцелење наиђох на четри приче:

Прича: „Оно што је у Теби“: Признати стручњак за подручја људских потенцијала у уводном делу свог предавања је питао: Ако стиснем наранџу јако, шта ће изаћи из ње? Да, из наранџе ће изаћи сок од наранџе а не сок од јабуке. Тако је и са људима. Када нас стегну проблеми, неправде, бриге, страхови, када нас клевећи, вређају, наносе нам бол; из нас изађу бес, мржња, љутња… Рекли бисмо да је то јер су нас увредили. Али, истина је да из нас излази оно што је у нама. Упамтитие то јер из Вас никада неће изаћи оно што већ није у Вама.

Прича:“ Оно  што нам је у срцу“- Богаташ даде корпу пуну ђубрета сиромаху. Сиромах је узе, испразни смеће, очисти корпу и напуни је цвећем. Вратио је корпу богаташу који је зачуђено питао: Зашто? Свако даје оно што има у срцу- рекао је сиромашан човек.

Прича: „Бог и његово сакривање“- Једнога дана, према овој причи, Бог се уморио од људи. Тажио је где да се сакрије. Ређалису се предлози. На крају и предлог: Сакриј су у људско срце, То је, изгледа, место на које никада не залазе.

Прича: „Зла змија“-Зла змија је живела покрај села. Била је неваљала, пакосна, покварена, уједала је да би се забавила. Недалеко је живела Света змија. Зла је одлучила да посети Свету. Догмизала је до гомиле и почела да слуша. И тако се преобратила. Исповедила се Светој змији, покајала се и обећала да ће бити сасвим другачија. И заиста. Није више уједала. Прошло је неко време док сељани нису разумели да се она променила. Онда су једног дана наишла нека неваљала деце и почела да је вређају и гађају камењем. Промењена Зла змија се огорчена упутила Светој. Рекла јој је да она сноси кривицу итд итд. А Света њој: О глупа Змијо, рекла сам Ти да не уједаш али не и да не сикћеш.

 

Сва поменута лица, радње, места су фикција.

Покојни отац, је као јерејски син, јако волео овај празник, верујем да га је подсећао на детњство. Купио би нам звончиће, дао по прутић врбе, понеки новац, слаткиш. Причао је како је у време када је био ученик  гимназије носио капу са бројем разреда. О одрастању уз оца и значају данашњег празника. Како су, после, емигранти из тадашњег СССР-а предавали у гимназији, бежали од икакве колизије са комунистичким режимом који се после десио.

И тако после посла уђох у Цркву да купим звонца. Од Рома: „ми смо се овде јако мучили“ откупих јефтино пар прутића врбе. Упалих свеће. Па пошта. Па да прошетам псе.

Кад, на излазу из улаза, наш свештеник. Рече да је био код неког ( у згради) за нешто. Сагох се и целивах руку свештенику. Онда се појавила нека нова комшиница коју је отац препознао. Поче да се распитује, а ја са псима одох даље. Заобишавши зграду, поново видех свештеника, али он није ни окренуо главу.

Верујем да је ишао да свети водицу за Васкрс?

Пре много година сам се жалила у надређену цркву, па ми тада отац који је главни у нашој цркви, рече да завађам свештенике. После тога је постао прота.

„Шта рећи“, рекла би моја другарица Сузана Т., „а не заплакати?“

Ипак, сем сете и туге, ја сам ок, јер све то и није мој избор. И ја сам ок са свим тиме. Сутра су Цвети или Улазак Христа у Јерусалим, а за седам дана и Васкрс. Леп  празник. Празник опраштања. Овај, на почетку поменути, свештеник би обичавао да на почетку васкршњег поста, замоли за опрост ако се о некога огрешио. И тако, упалила сам свећу за душу мог оца Драгољуба, јерерјског сина и за мог деду јереја Миливоја. За ујну Велшанку. За оне душе које нису у овој причи а захваљујући којима смо и данас живи. Хвала им. И за здравље живих и за, тада, парашут војника Грахама, важних овде и у Уједиљеном Краљевству … И дан се настављао даље. Била сам у миру. Захвална за данашњи дан. Као да сам одрастала? Или волим да тако о себи размишљам. Онда ово мора да је моја гордост?

По шољу ланеног, ражаног, јечменог, пиринчаног брашна и пола шоље пшеничног (јер нисам сигурна да остала брашна „раде“ на прашак за пециво). Затим соли по укусу, па промешам, онда додам прашка за пециво да „покрије“ количину  брашна. Ланене, сунцокретове, семенке од бундеве, лешник, бадем…, куркуму и обавезно целу нарендану смрзнуту поморанџу. Онда још мало уља. Замесим. Ставим на папир за печење. Избоцкам горњи део теста хлеба и убацим у (обично) загрејану рерну.

Kada su je zamolili da otkrije tajnu svoje lepote, Odri Hepbern je napisala ovaj predivan tekst, koji je kasnije pročitan i na njenoj sahrani.

«Da biste imali lepe usne, govorite ljubazne reci.

Da biste imali ljupku spoljašnost, tražite dobro u ljudima.

Da biste izgledali mršavije, delite svoju hranu sa gladnima.

Da biste imali divnu kosu, dopustitete detetu da makar jednom dnevno    provuče svoje prstiće kroz nju.

Da biste imali lepo drzžanje, hodajte znajući da nikada niste sami, da su uz Vas i u Vama oni koji Vas vole.

Ljudima je mnogo više nego stvarima, potrebno da ih popravljaju, da im ugađaju, da ih podstiču, da ih žele i da ih čuvaju.

Nikada nemojte od nekoga dići ruke!

Zapamtite, ako Vam ikada zatreba pomoć, pronaćićiete je tamo gde Ste je nesebično pružali.

Kada sazrite, shvatićete da nije slučano sšto imate dve ruke- jednu da biste pomogli sebi, a drugu da biste pomogli drugima.

Lepota žene se ne ogleda ni u odeći,  ni u šminci, ni u frizuri.

Lepota žene ogleda se u njenim ocima koje su ogledalo njene duše,  iz kojih zrači toplina nežnosti ljubavi koju ona gaji u svom srcu.

Sa godinama i životnim iskustvom žena postaje sve lepša i lepša.»

Рецепт постоји дуго времена у различитим сразмерама. Мени одговара јер се брзо спреми већа количина, буде пријатано јело за топле дане када је времена мало.

У две кесе од по 350 грама, скуване посне тестеине, према укусу и жељи, додати 4 велике туњевине у комадићима (око 150г? свака), посни мајонез 4 веће кесице, 200г смрзнутог обареног поврћа за, на пример, пилав, 200г обареног кукруза шећерца и око 50 г кима, може и лист ловора. Љутог сенфа по укусу. Курукуму (чија семенке, семенке бундеве, семеке сунцокрета, нарендану смрзнуту наранџу, суву брусницу …). Промешати. Охладити. У фрижидеру држати у међувремену.

 

У шумарку Јутутуту

Надзорни је Балакаха

Обећао тримчекима да ће дати тримчек стазу.

А на стази, брајко мој Таблица Забрана

Не зна им се број:

Забрањена вожња бајса, мезимцима радост свака …

Нетримчеки драги мили,

Ником важни нису били.

Клозет папир, фекалије људске ,

бицикли што преко нетримчека журе,

Металик музика, смеће, нађубрена шума свака.

Утеха је нама драга, да  тримчеки тренирају

И да радост своју

Свима нама даривају.

У шумарку Јутуту надзорни је … И тако претпрошле суботе у 6 сати ујуту, је шумом одјекивала техно музила између трим стазе и престижног ресторана. Требало ми је бар 5 минута са псима који су се опирали да стигнем на „лице места“. Кад тамо 4 млада човека играју сиртаки док из паркираног аута трешти техно музика. Наштелујем се на јачину звука: Душица -3 и Мари Банини прелив-2, и загаламим: На шта ово личи? Да ли сам ја дошла овако рано у шуму да слушам ту Вашу (гласну) музику?-Опроситете Госпођо, рече онај који је имао осмех на лицу док је играо сиртаки, опростите, нећемо више. Пришао је ауту, искључио музику. И птице су поново певале. Ваздух је био леп и прозрачан. Није било других људи у том моменту. И била сам захвала Творцу за тишину, мир, за природу.

И онда нејасноћа: Зашто су искључили? Волела бих да умислим да је реч о поштовању. Или је то тај прозор у зависности где је одсуство родитеља/ експлицитних родитељскох граница- прозор за психоактивну супстанцу??

Напомена: Сва поменута лица, радње, места су фикција, и немају паралелу у стварном животу.

 

Сва лица, догађаји, радње су фикција и немају основа у стварном животу.

Долази ми весела, емотивно топла, млада жена јер су јој везе, каже, неуспешне, подсећају је на „Дан Мрмота“, не чине је срећном. Каже да су везе такве да види шаблон, али не и како да изађе из тога. Да. У праву је. Шаблон постоји. Она побегне јер … . А он је увек неко ко све зна и ко води.

За домаћи задајем да погледа Одбегла млада са Џулијом Робертс и Ричардом Гиром. И да прочита Домановићеву приповетку: Вођа. Стикер: Чарли Браун седи испред ТВ-а док његов друг помера Снупијеве уши као антене не би ли направио програм.

Након што је погледала филм, каже да је научила: Битно је знати каква јаја, музику, ауто, храну, посао- волиш. Не треба бити пасивни посматрач свог живота. „Грешке“ су јој се исплатили и довеле је до ње саме.

Приповетка: више се сама себи допала- каква јесте. Каже да је лакше веровати туђим слепим него властитим очима. Запитала се да ли би била једна од оних која слепо прати вођу/ партнера и није јој се свидела наредна помисао.

Стикер: Да ли је њен однос према „важнима“другима је као поправљање ТВ слике?- Не добијам одговор. А када јој дајем текст да питам да ли је подсећа на њу, каже да није дала одговор јер „није разумела“. У следећој прилици ће гласно питати: Онај стикер, помислим често да ли сам ја тај лик који другима омогућава да гледају оно што желе? Ух. Није лако.

Тако, и сви ми, себи изаберемо оно што нам изгледа ауторитарније а могуће да је аутократскије. Некако као да волимо јасне и јаке Его границе док растемо и у Его стању Дете. Верујем да је преференција да се ради вечерњи преглед из трећег лица. И свесност. И право да имамо избор у вези властитих потреба.

 

Mário Raul de Morais Andrade, poznatiji kao Mario de Andrade (Sao Paolo, 1893-1945), pišući na jedan nekonvencionalan, do tada nepoznat način, postavio je temelje modernizma u Brazilu. 

 

Mojoj duši se žuri

“Računao sam svoje godine i otkrio da mi je ostalo manje vremena za život od onog koji sam proživio do sad.

Osjećam se kao dijete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo sa zadovoljstvom, ali kad je vidjelo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.

Nemam više vremena za beskonačne konferencije u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

Nemam više vremena da podnosim apsurdne ljude koji, uprkos poodmaklim godinama, još nisu odrasli.

Nemam više vremena da se borim sa neostvarenim. Ne želim da budem na skupovima gdje se ego naduvava.

Ne mogu da trpim manipulatore i oportuniste. Nerviraju me zavidni ljudi koji pokušavaju da diskredituju sposobne da bi osvojili njihove pozicije, talente i dostignuća.

Moje vrijeme je prekratko da bih raspravljao o naslovima. Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri.

Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji.

Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovječnost. Ljudima, koji umiju da se smiju vlastitim greškama. Ljudima koji razumiju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrijdnim življenja.

Želim da budem okružen ljudima koji znaju kako da dodirnu srce drugih ljudi. Ljudima koje su teški udarci u životu naučili da odrastu i sačuvaju nježne dodire duše.

Da, žuri mi se. Žuri mi se da živim tim intenzitetom koju samo zrelost može dati.

Ne želim uzalud da potrošim više ni jedan slatkiš koji mi je preostao. Siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

Moj cilj je doći do kraja u miru sa sobom, sa mojim bližnjima i mojom savješću.

Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan.”

Sva pomeuta lica/ radnje/ mesta su  fikcija i nemaju nikakve veze sa stvarnim osobama/ mestima/ događajima:

Klijent nakon šestomesečnog odvikavanja od heroina, odbija i dalje da sledi zadatke, poziva se na Boga- sve nešto od spolja da uradi umesto njega, i zaklinje se da nije da traži izgovore da ne dođe na terapiju. Pričam mu, meni dragu, priču, u smislu da razmišljam da ја, njemu- klijentu, verovatno, ličim na turistu u priči:

„Turista u Kairu, gde su trgovci veoma vispreni ( „prodaće papi bračni krevet“, „ prodaće Eskimima frižider“), ulazi u dućan gde ga vlasnik dočeka sa tvrdnjom da je u njegovoj prodavnici suvenira sve verodostojno. Oh- poradova se turista. Onda nakon kraćeg razgledanja, upita: Jelte, kakva je ona lobanja tamo?- To je lobanja od kraljice Kleopatre. Oo- izgovori, sada lako sumnjičavi, turista. Pa opet pita: a ona mala lobanja?- To je lobanja kada je Kleopatra bila devojčica. Oh- izgovori zapanjeni turista“.

Nasmejaše se i klijent i klijentov saradnik. Koliko je razumljiv i jak otpor promeni. I kod ljudi sa manje kompleksnim tegobama. A benefit je njemu nepoznat i svakako, na žalost i razumljivo, diskutabilan. Radila sam … i nekako pomislih da … dobro je da ne odustajem. Verujem i da vredi sistemske stvari- možda i sistemski- makar razmatrati??

 

Sva pomenuta lica, mesta i radnje su fikcija.

2019. na proleće htedoh da posadim ruzmarine ispred zgrade jer je bilo praznog prostora. Komšija XY savetovaše da to ne bude ispred zgrade. Poslušah i posadih, dva ruzmarina na livadi ispred zgrada i šume. Gajila, zalivala, kupovala gredice da ih ušuškam od pasa, razmažene dečurlije i još koječega, vezivala za centralne nosače da lepo rastu i imaju oslonac, povremeno ljubila biljke, pred zimu ušuškavala ruzmaine suvim lišćem- rekoše tako valja da biljka ne ozebe. Ove zime (2020) negde oko 12.12. kada je komšiji preko puta, bio rođendan i kada mu je kći doputovala iz Italije, nekome je zasmetalo što ispred naših vrata stoje dve crne kese. Poslaše mi upravnika na vrata. Upravnik nije želeo da kaže ko je „tužibaba“. Pitala i Dijagonaliće, pa zamolih da prenesu familiji, da Diverzantkinja proredi  dolaske u stan preko puta nas, jer su naši psi uznemireni (a i prijavila nas je policiji). Tada je neka Zla Ručerda očerupala ruzmarin koji sam posadila malo dalje od centralne staze, na livadi. Oko 15 cm prvog dana a zatim oko 20 cm centralnog drvenastog dela. Zla Ručerda je čupala biljku iz centralnog stabla- Rekoše mi da je reč “entitelment” odnosno pravo koje neko sebi daje, da se ponaša na određeni način. Znači nije to radilo neobavešteno dete, bila je to Odrasla Samosvena Samouverena Odgovorna Zla Ručerda. Mogla sam samo da uvijem oba ruzmarila celofanom. Sklanjajući celofan sa oba ruzmarina u proleće, i gledajući koliko je Zla Ručerda osakatila nedužni ružmarin, a u sred vaskršnjeg posta, rekoh u sebi: Molim Te, neka budu počupane radosti Zle Ručerde koja sakati nemoćnu biljku. Na isti način, neka Zloj Ručerdi bude dato čupanje vitalne radosti.                                        Danas na Službi, parafrazirao je činodejstvujući sveštenik: „Gospode osvetli tamu moju“ – i osetih suze i bol.Teoretski prepoznata priča o nadkompenzacijama, da su siledžije kukavice, o narcističkim povredama- ne teši.

Savet: Ne sadite ruzmarin. Gajite korov. Možda će manje boleti.