Сва поменута лица, радње, места су фикција.
Покојни отац, је као јерејски син, јако волео овај празник, верујем да га је подсећао на детњство. Купио би нам звончиће, дао по прутић врбе, понеки новац, слаткиш. Причао је како је у време када је био ученик гимназије носио капу са бројем разреда. О одрастању уз оца и значају данашњег празника. Како су, после, емигранти из тадашњег СССР-а предавали у гимназији, бежали од икакве колизије са комунистичким режимом који се после десио.
И тако после посла уђох у Цркву да купим звонца. Од Рома: „ми смо се овде јако мучили“ откупих јефтино пар прутића врбе. Упалих свеће. Па пошта. Па да прошетам псе.
Кад, на излазу из улаза, наш свештеник. Рече да је био код неког ( у згради) за нешто. Сагох се и целивах руку свештенику. Онда се појавила нека нова комшиница коју је отац препознао. Поче да се распитује, а ја са псима одох даље. Заобишавши зграду, поново видех свештеника, али он није ни окренуо главу.
Верујем да је ишао да свети водицу за Васкрс?
Пре много година сам се жалила у надређену цркву, па ми тада отац који је главни у нашој цркви, рече да завађам свештенике. После тога је постао прота.
„Шта рећи“, рекла би моја другарица Сузана Т., „а не заплакати?“
Ипак, сем сете и туге, ја сам ок, јер све то и није мој избор. И ја сам ок са свим тиме. Сутра су Цвети или Улазак Христа у Јерусалим, а за седам дана и Васкрс. Леп празник. Празник опраштања. Овај, на почетку поменути, свештеник би обичавао да на почетку васкршњег поста, замоли за опрост ако се о некога огрешио. И тако, упалила сам свећу за душу мог оца Драгољуба, јерерјског сина и за мог деду јереја Миливоја. За ујну Велшанку. За оне душе које нису у овој причи а захваљујући којима смо и данас живи. Хвала им. И за здравље живих и за, тада, парашут војника Грахама, важних овде и у Уједиљеном Краљевству … И дан се настављао даље. Била сам у миру. Захвална за данашњи дан. Као да сам одрастала? Или волим да тако о себи размишљам. Онда ово мора да је моја гордост?