Сва лица, догађаји, радње су фикција и немају основа у стварном животу.
Долази ми весела, емотивно топла, млада жена јер су јој везе, каже, неуспешне, подсећају је на „Дан Мрмота“, не чине је срећном. Каже да су везе такве да види шаблон, али не и како да изађе из тога. Да. У праву је. Шаблон постоји. Она побегне јер … . А он је увек неко ко све зна и ко води.
За домаћи задајем да погледа Одбегла млада са Џулијом Робертс и Ричардом Гиром. И да прочита Домановићеву приповетку: Вођа. Стикер: Чарли Браун седи испред ТВ-а док његов друг помера Снупијеве уши као антене не би ли направио програм.
Након што је погледала филм, каже да је научила: Битно је знати каква јаја, музику, ауто, храну, посао- волиш. Не треба бити пасивни посматрач свог живота. „Грешке“ су јој се исплатили и довеле је до ње саме.
Приповетка: више се сама себи допала- каква јесте. Каже да је лакше веровати туђим слепим него властитим очима. Запитала се да ли би била једна од оних која слепо прати вођу/ партнера и није јој се свидела наредна помисао.
Стикер: Да ли је њен однос према „важнима“другима је као поправљање ТВ слике?- Не добијам одговор. А када јој дајем текст да питам да ли је подсећа на њу, каже да није дала одговор јер „није разумела“. У следећој прилици ће гласно питати: Онај стикер, помислим често да ли сам ја тај лик који другима омогућава да гледају оно што желе? Ух. Није лако.
Тако, и сви ми, себи изаберемо оно што нам изгледа ауторитарније а могуће да је аутократскије. Некако као да волимо јасне и јаке Его границе док растемо и у Его стању Дете. Верујем да је преференција да се ради вечерњи преглед из трећег лица. И свесност. И право да имамо избор у вези властитих потреба.