Džeri je menadžer restorana. Uvek je dobro raspoložen. Kad god bi ga neko pitao kako je, odgovor bi uvek bio ”Da sam bolje ne bi valjalo.” Mnogi konobari u njegovom restoranu dali su otkaz kad je on promenio posao, da bi ga pratili od restorana do restorana.
Zašto? Džeri je umeo da motiviše ljude. Ako je neko od kolega imao loš dan, Džeri je uvek bio tu da ga ohrabri. ”Ne shvatam. Niko ne može biti pozitivan ceo dan. Kako Ti to uspeva?”
Džeri mu je odgovorio: ”Svakog jutra se probudim i kažem sebi: danas imaš dva izbora: loše ili dobro raspoloženje.” Uvek izaberem dobro raspoloženje. Svaki put kad se dogodi nešto loše mogu izabrati da budem žrtva ili da učim iz toga. Ja uvek odaberem učenje. Kad neko dođe i počne da mi se žali, mogu da prihvatim njegovu žalbu ili mogu da izaberem pozitivnu stranu života.”Ali nije uvek tako lako”, rekao sam mu. Da, lako je, rekao je Džeri. ”Sve u životu se vrti oko izbora”. Kad rešavaš raznorazne gluposti, sve je to pitanje izbora. ”Biraš kako ćeš eagovati na situacije”. ”Biraš kako će drugi uticati na Tvoje raspoloženje”. ”Biraš dobro ili loše raspoloženje”. ”Tvoje izbor je kako ćeš proživeti svoj život”.
Par godina kasnije, čuo sam da je Džeri neoprezno zaboravio da zaključa zadnja vrata restorana. Upala su tri naoružana muškarca i jedan ga je ranio revolverom. Srećom, brzo su ga pronašli i Hitna ga je vozila u bolnicu. Šest meseci posle duge i teške operacije, video sam ga ponovo. Pitao sam ga kako je, odgovorio je ”Da sam bolje, ne bi valjalo”. Kada su ona trojica upala u restoran, prvo sam pomislio da je trebalo da zaključam vrata. Kada su me pogodili, dok sam ležao na podu, setio sam se da imam dva izbora: da živim ili da umrem, odlučio sam da živim. Kada me je lik iz Hitne pitao na šta sam alergičan, rekao sam ”na metke”. ”Biram život, molim Vas tretirajte me kao živog” jer sam po njihovim pogledima video da me smatraju umirućim. Nasmejali su se.
Jedina stvar koja je uvek samo Tvoja, je Tvoj stav, koji niko sem Tebe ne može kontrolisati.
Da, baš tako. Da bi to bilo moguće, važna je svenost i bivanje u sadašnjem trenutku.

Мој колега Стева теолог, са трансакционе анализе, шаље овај текст.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ
Постоји једна легенда, као и многе, потиче из Русије, о човеку који је невин осуђен, и послат у Сибир, на ону врсту робије о којој су Достојевски и Солжењицин писали своја чувена дела, сваки у својој епохи, додуше. И, тако, трпећи због нечег зашта није крив и добијајући улогу ”небитног и отписаног” човека, јунак ове легенде, слично Димином Донтесу и Селимовићевом Нарудину, одлучује се на освесту, на задовољење, на сопствену одштету за сваки тренутак проведен тамо, за сваку бол, за све лоше што трпи… Али његова освета, опет као код Донтеса и Нарудина, има и ту димензију правде – његова ће освета, његов злочин, бити свети. И тако, прошло је време његовог робијања, он је кренуо кући, али не сам, са њиме је кренуо и његов новостечени пријатељ у Сибиру, његов сапатственик и будући сазлочинац – ланац и букагија које је носио, да га стално сећа на све што је преживео и да му укине и последње зрнце мислости и способности за праштањем… Одавно је направио списак – судија, тужиоц, адвокат, судија из жалбеног већа… Веома брзо сви га поново видети, сетити га се, и доживети да се опет нађу на суду, али овога пута, он ће бити и судија, и тужилац, и порота, и џелат, и то не само њима, већ и њиховим породицама, један lex talionis где нема поштеђених, јер … поред њега…оштећена је и правда уопште… Веома брзо је прецртавао списак док није дошао до последњег на њему, до тужиоца, Знао је где живи, где му је породица… Кренуо је са својим сапутником да заврши свој списак и да добије своје обештећење… Био је Васкрс… Ушао је у кућу… Тужиоц је са породицом отишао у Цркву… Разљутио се и разгневио, гледао је по кући, тражио их и тада је спазио… детенце, из неког разлога су га оставили кући. Очи су му се разјариле, пришао је поред креветића и баш када је подигао руке да замахнем ланцем и куглом и да тако усмрти детенце, оно је изукло офарбано јаје, погледало га и насмејано рекло: Христос васкрсе… Бацио је ланац пао на колена и заплакао се… Опет је ухапшен, након признања свих дела осуђен је на смрт. И тако, сходно тадашњим правилима, затворски духовник га је посетио, исповедио га, и одмах написао писмо цар у коме га је обавестио да такав ниво покајања никада није видео и затражио од цара да га помилује и ослободи, што је цар и урадио. Након изласка из затвора, наш јунак је отишао у једну област где је била велика епидемија и где су људи умирали у стотинама, и тамо се старао о болесницима и помагао људима… Шта се касније десило са њим није толико ни битно, оно што јесте битно, бар мени, јесте то детиње Христос воскресе!!! Јесте та ”рана Његова којим се ми исцелисмо” о којој пише пророк Исаија, јесте то васкрсење Христово које се прелива на живот сваког од нас, опет, код сваког на посебан начин… И дан Христовог васкрсења – Дан Осми, Дан Господњи… Дан предукуса вечне славе и вечне љубави Божије…
И, у свакој легенди има истиние…
Христос Воскресе!!!

Kada skitnica u Britaniji pojmi da je jako hladno i da je preživljavanje neizvesno, priđe bobiju (policajcu) i opsuje ga (kažu da su britanske psovke poezija prema srpskim). Za „uvredu krune i države“dobije 6, i slovima šest, meseci zatvora.
Neki dan u obližnjoj šumi vežba vojska a poneki šetac se ljuti: E baš su našli tu, zar na stazi itd. Žao mi je. Mene su učili da poštujem vojnika i vojsku i milicionera i policajca. Kako je odnos prema nama samima i prema polju/ drugačiji u različitim kulturama.
Netraženi savet je pročitati fenomenalni vodič „Sentimentalna povest britanskog carstva“ Bora Pekić i „Crno jagnje i sivi soko“ od Rebeke Vest.

” Sveti oci o krivici”: ”… Svaki greh je ili nedostatak ili promašaj u odnosu prema Bogu, prema bližnjem, a onda i prema samom sebi. Promašaj ili nedohvat ljubavi, rekli bi smo. ”Tamo gde je ljubav, uklanjaju se sva zala” kaze Sveti Jovan Zlatousti. Proširujući ovu misao Zlatousti dalje kaže ”Jer je rečeno ljubav je dakle punoća zakona”…”Zato jer tamo gde postoji ljubav, nestaju gresi pohlepe, otimanja, zavisti, ogovaranja, osionosti, krivokletstva i neistine.” ”Ne krije li se upravo u mnogim od pomenutih grehova i koren krivice? Zato oci ukazuju na ljubav kao na najveću među svim vrlinama…”

Kada pokusamo da prevarimo sebe….želim da se setim/o legende o mladiću koji je ignorisao glas svog unutrašnjeg sebe, a od Kodija Gvozdenog Oka: The power of positive living, N.V.Peale, Mono:Manana press, 2001: Nekada davno su indijanski mladići svoju odraslost označavali određenim izazovnim podvigom, te je taj čin smatran ritualom odrastanja i ulaskom u svet dužnosti, odgovornosti i manje prava. Jedan takav mladic je pripremivši se izabrao „probu protiv planine“.
Stigavši na vrh, stajao je na ivici sveta…njegovo srce se ispunilo ponosom. Onda je začuo šuštanje pored nogu i ugledao je zmiju. „Umirem. Za mene je ovde suviše hladno i nema hrane. Stavi me pod svoju košulju i odnesi me u dolinu.“„Ne“- odgovorio je mladić „ … upozorili su me već, ti si zvečarka, ako te uzmem uješćeš me a tvoj otrov će me ubiti“. „Nije tako“- ubeđivala ga je, „prema tebi ću biti drugačija, napraviću izuzetak, neću te povrediti“. Posle dužeg opiranja, mladić je pristao na predlog zvečarke. Stavio ju je pod košulju i odneo u dolinu. Stigavši, nežno je zmiju položio na travu. U trenu ona se skupčala oko njegove noge i ujela ga.
„Ali obećala si“- uzviknuo je mladić.“Znao si šta sam, čim si me uzeo u ruke“ dobacila mu je zmija gmižući dalje.
Kao po pravilu se pametni, samouvereni i brzopleti uvuku u neizlaz, verujući da su dovoljno mudri da pobede i ovo. Ali avaj, kao u onoj narodnoj; dala dinar da udje a sada bi dala više da izađe ali… Često srećem Spasioce familije/ partnera/ radnog mesta/ sistema i osetim veliku tugu prema dragim Božjim bićima koja veruju da „spašavanje“ prolazi nekažnjeno.

Не гледам телевизију, годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о односу међу нама поређане редоследом, који је, сматрам, правилан.
Прича „Одлучи“(али име аутора не успевам да пронађем): Оно што нам је у срцу: Једног дана један богаташ даде корпу пуну смећа једном сиромаху. Сиромах је узе, испразни је и очисти и затим напуни предивним цвећем. Врати се богаташу и даде му кошару. Богаташ се зачуди и рече: „Зашто ми дајеш ту кошару напуњену предивним цвећем када сам ја теби дао смеће?“ Сиромах му одговори: “Свако даје оно што има у срцу.“
Тако да дамо, управо то, оно што имамо у срцу, један другом, свом ближњем, партнеру/ки, љубавнику/ци, љубимцу, уличној животињици. Док у суштини дајемо само себи кроз пројекцију.
Зато и сматрам да сваки однос пролази кроз етапно одрастање које ове три приче осликавају а које у суштини представља развој везе и односа.

Не гледам телевизију годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о односу међу нама поређане редоследом, који је, сматрам, правилан.
Де Мелова прича: „Дамари“: „Pustinjak je meditirao u svojo pećini na Himalajima. Kada je otvorio oči, ugledao je neočekivanog posetioca kako sedi pred njim. To je bio poglavar čuvenog manastira. Šta hoćeš? Upitao ga je pustinjak. Poglavar mu je ispričao tužnu priču. Jedno vreme njegov manastir je bio čuven u čitavom svetu. Ćelije su bile prepune mladih iskušenika, i u hramu božijem neprekidno je odjekivla pesma monaha. Međutim, dosla su druga vrmenea, kod ljudi se ugasila želja za uzdizanjem, iskušenika je bilo sve manje I hram je utihnuo. Ostala je samo mala grupa monaha koji ispunjavaju svoje dužnosti, dok im je srce ispunjeno tugom. Na kraju, upitao je pustinjaka: ”Da li je neki naš greh razlog što je manastir u ovakvm stanju?”
”Da”- odgovorio je pustinjak, ”greh neznanja”.”O kakvom je grehu rec?”
”Jedan od vas je prerušeni Mesija, a vi to ne znate”. Pustinjak je zatim skopio oci i vratio se meditaciji.
Tokom čitavog naporonog puta natrag do manastira, srce svestenika je snažno kucalo na pomisao da se Mesija , Mesija u ljudskom obliku vratio na zemlju i to bas u njegov manastir. Kako ga nije prepoznao? Ko bi to mogao da bude- Brat Čuvar? Brat Ključar? Ne, imali su toliko mana. Ali pustinjak je rekao da je Mesija prerušen. Mozda su te mane bile sredstvo prerušavanja? Kada bolje razmisli niko u manastiru nije bio savršen, pa ipak, jedan od njih je Mesija!
Kada je stigao, okupio je monahe i obavestio ih o svom otkriću. S nevericom su gledali jedni druge. Mesija? Ovde? Nemoguće! Ali, izgleda da je ovde inkognito, krije se. Onda je možda…A možda je onaj tamo? Ili onaj drugi? Jedno je bilo sigurno- ako je Mesija prerušen, neće biti lako prepoznati ga. Zato je svako poceo prema svakom da se odnosi obzirno i sa poštovanjem. ”Nikada se ne zna”, mislili su, kada bi se sreli sa nekim od monaha. ”Zasto ne bi bo ovaj?”
Na kraju, atmosfera u manstiru je podrhtavala od radosti, i sve je vise ljudi dolazilo s molbom da ih prime u iskušenistvo, a božji hram je ponovo odjekivao od pesme mohaha, iz kojih je zračio duh Ljubavi.”

Da. To je ona, možda, već izvikana priča da dobijemo ono što damo. I da je korektno da se prema drugima ponašamo kako želimo da se ponašaju prema nama.

Kada skitnica u Britaniji pojmi da je jako hladno i da je preživljavanje neizvesno, priđe bobiju (policajcu) i opsuje ga (kažu da su britanske psovke poezija prema srpskim). Za „uvredu krune i države“dobije 6, i slovima šest, meseci zatvora.
Kada je ujak 1989 umro, ujna Mjurijel je očajna zbog njegove smrti, tiho progovorila:”Bio je tako kompleksan”. Ne razmišljajući, odgovorila sam: ”Da, svi oni”(porodica) su takvi”. Taj transgeneracijksi obrazac koji uprkos patnji opstaje i ima legitimitet testamentalnog zaveštanja ali na nekom predsvesnom nivou.
Neki dan u obližnjoj šumi vežba vojska a poneki šetac se ljuti: E baš su našli tu, zar na stazi itd. Žao mi je. Mene su učili da poštujem vojnika i vojsku i milicionera i policajca. Kako je odnos prema nama samima i prema polju/ima drugačiji u različitim kulturama. A koji je opet transgeneracijski.
I najzad evo transgeneracijeske priče koju često pričam klijentima u želji da ih utešim da nema pravih i krivih rešenja, već da su to bili arhaični momenti koji su TADA imali svoje kreatvno adaptivnu svrhu. ”Kći pita majku zbog čega seče veknu mesa sa obe strane kada je napravi. Ne znam, kaže majka, moja majka tako radi, kaže ne razmišljajući. Pošto je kći uporna, majka predlaže da pitaju njenu majku. Ni ona ne zna, i ona radi isto što i nena majka. I tako redom do poslednje žive majke u nizu koja kaže da seče veknu od mesa jer ”imam mali pleh”. Strasno! Sve te neabdejtovane majke sa ultramodernim plehovima i rernama.
Netraženi savet je pročitati fenomenalni vodič „Sentimentalna povest britanskog carstva“ Bora Pekić i „Crno jagnje i sivi soko“ od Rebeke Vest.

Не гледам телевизију годинама. Ни новине не читам, сем када ми пошаљу неку причу. Ово су три приче о нашим међуљудским и другим односима, поређане редоследом, који је правилан с моје тачке гледишта.
Де Мелова прича: „Damari“: „Pre hiljadu godina, u srednjem veku, papini savetnici insistirali su da se Jevreji proteraju iz Rima. Govorili su da nije u redu što ti ljudu bezbrižno žive u samom središtu hrišćanstva. I tako, formulisan je proglas o izgonu, i izazvao je veliki protest Jevreja, koji su znali da ce , kud god otisli, sigurno doziveti jos gori tretman od onog u Rimu. Zato su preklinjali papu da povuče ovaj edikt. Papa koji je bio pravedan čovek, predložio je da među sobom izaberu coveka koji ce se takmičiti sa njim u pantomimi. Ako taj pobedi, biće im dozvoljeno da ostanu u Rimu.
Jevreji su se sakupili da prouče ovaj predlog. Ukoliko bi ga odbacili to bi znacilo napuštanje Rima. Ukoliko bi ga prihvatili, bilo bi to kao da su vec poraženi, jer nije bilo moguće pobediti u izazovu gde je papa istovremeno i protivnik i sudija. Ipak, morali su da prihvate, i pored toga što nisu znali kako da nađu nekoga ko bi izvršio taj zadatak. Odgovornost da budes krojač sudbine svih Jevreja u Rimu svakome je bila prevelika. Kada je čuvar singoge čuo za ovaj predlog, došao je kod glavnog rabina i ponudio se da prihvati papin izazov. ”Čuvar?”-uzviknuli su ostali rabini kada su čuli za to. ”Apsolutno nemoguće!”. U redu, rekao je glavni rabin, pošto niko od vas nije spreman to da učini, ili on ili ništa. I tako kada vec nije bilo boljeg, poslali su ga da se takmiči sa papom.
Došao je veliki dan, papa je sedeo na prestolu koji je postavljen na trgu Svetog Petra, okružen kardinalima, ispred gomile sveštenika i vernika. Ubrzo se pojavila mala delegacija Jevreja, svi u dugim crnim tunikama, dugačkih brada, na čelu sa čuvaren sinagoge.
Papa se okrenuo da bi se suočio sa čuvarem i duel je počeo.
Papa je svečano podigao ruku i prstom ocrtao krug na nebu. Čuvar je smesta pokazao prstom prema zemlji. Papa kao da se zbunio, i još svečanije je uzdigao prst pravo ka licu čuvara. Ovaj je odlučno uperio tri prsta u pravcu pape, koji ko da je bio zapanjen tim gestom. Na kraju, papa je zavukao ruku pod tuniku i izvadio jabuku, na sta je čuvar zavkuao ruku u papirnu kesu koju je nosio, i iz nje izvadio komad pogače. Papa je tada glasno objavio. ”Predstavnik Jevreja je pobedio. Ukaz o izgonu Jevreja se povlači”.
Jevrejski poglavari okupili su se oko čuvara i odveli ga. Zbunjeni kardinali nagrnuli su oko pape. ”Šta se dogodilo Vas Svetlosti?”- upitali su. ”Nismo uspeli da pratimo tako brzu izmenu pitanja i odgovora”. Papa je obrisao znoj sa čela i odgovorio. ”Taj čovek je vrhunski teolog, pravi majstor duhovnog dijaloga. Ja sam počeo širokim pokretom ruke prema nebu, da bih pokazao kako čitav svet pripada Bogu, a on je pokazao prstom prema zemlji, da bi me podsetio kako postoji mesto koje se zove Pakao, koje pripada đavolu. Tada sam podigao prst da bih ukazao kako je samo jedan Bog. Zamislite moje iznenadjenje kada je on podigao tri prsta da bi podsetio kako se taj jedini Bog pojavljuje u tri oblika, ukazujući time da prihvata naše učenje o Svetom trojstvu! Znajući da je gotovo nemoguce pobediti takvog genijalnog poznavaoca teologije, rešio sam da prebacim duel na drugo područje. Izvadio sam jabuku da bih pokazao kako je, prema nekim novim teorijama, zemlja okrugla, a on je odmah izvadio komad pogače da me podseti kako je, prema Svetom pismu, zemlja ravna. Tada sam morao da priznam da je pobedio”.
U međuvremenu, Jevreji su stigli u sinagogu. ”Sta se dogodilo?” preneraženo su pitali čuvara, koji je nemarno odgovorio. ”Kakvih li gluposti! Zamislite- papa je prvo pokazao rukom da svi Jevreji treba da nauste Rim. Zato sam pokazao dole, da bi shvatio kako uopste ne nameravamo da se maknemo odavde, a on je pokazao prst, kao da mi preti. ’Nemoj da se poigravas sa mnom’. Tada sam podigao tri prsta da mu objasnim kako nam je već tri puta naređivao da odemo iz Rima. Na kraju, kada sam video da vadi užinu, izvadio sam i ja svoju”.

Често заборавимо да исто дешавање именујемо другачије, што не значи да је једно тачно а друго није. Сматрам да о ово треба имати у виду и избегавати суревњивости.

Свесна да различити људи долазе на психотерапију кажем да сам свесна и да поштујем све наше разлике и да је лепо да нас је Творац управо такве различите (ко)креирао. И да не желим да мењам никога и ништа. Понекад у контексту психотерапије испричам моје јутарње рутине са деловина где прочитам део Молитвеника па Псалтир са Молитвом и Псалмом (учила су ме Анита и Славица из тадашње певнице) па на крају следеће поглавље из књиге „Старац архимандрит Тадеј- Будимо смирени ради свога добра- Какве су Ти мисли, такав Ти је живот“. Управо једноставност ова три, можда чак уџбеника, и вишегодишња репетитивност читања наводе да пажљиво читам о односу према/у породици и како је довољно да само један члан породице мисли како је угњетен и обесправљен, па да у доместикалном миљеу кокреирамо лоше односе. Како је то једноставно написано. И то је оно што ме враћа овим трима књигама које су уз моје узглавље. И оно што јако волим је једноставан савет како је важно сачувати душевни мир (јер само тада можемо да именујемо своју потребу, шта се дешва и условљава тзв. фигуру и позадину) кроз понављање молитве (афирмације): „Господе да ми сачуваш унутрашњи мир, да ме научиш како да будем мирна, тиха, блага душа као што су анђели Твоји и свети.“