Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Trčim u crkvu da upalim sveće za zdravlje i toj Irini i db-brk-kuhinji. Strašno. Pa valjda ima makar Boga/ Bogomajke. Onda otvaram meni dragu knjigu Oca Tadeja: „Počnite svesno da šaljete dobre misli, … misli dobrih želja onome … , ko vas je uvredio, ko vas ne voli. Na sopstvenom primeru moći ćete da se uverite u snagu dobrih misli…“.

Zatim odlazim u poštu da platim, Zloupotrebljena Čudakinja sa Lunjitom prolazi i obilazi me najmanje ČETIRI puta. Vadim diktafon i uključujem ga, sada spremna da je snimim i da tražim da pronađu izvor klevete i skarednosti kod osobe koja je, verujem, zloupotrebljena za manipuaciju ljudima/ decom. Isto kao u doba slavnih dana Kružoka debe, u zadnjih desetak godina prošlog veka. Tada su Uvek Dobro Obavešteni Nesrbi pričali vic Lakovernim Verujućim Srbima „Mama, mama kupi mi grad X. Ne mogu sine, ja sam prosvetni radnik. Tata, tata, kupi mi grad X. Dobro sine, kada prodam/o Region, kupiće ti tata“. Ili su Obavešteni Srbi obaveštavali Neobaveštene Srbe da je u tzv. „Noć“-i „dugih noževa“ penzionisano cca 95% kvalitetnog dela Kružoka. Ili, kako je Gebels uvek aktuelan: više puta ponovljena laž … da, da, ugledavanje na Gebelsa je/bilo beskrajno tužno.

Smatram da je vera u vertikalno hijerarhijsko geštalt polje potrebna. I danas, kao i juče. Palim sveće za zdravlje toj nesrećnoj ženskoj osobi, i brkizmu,  i molim se da me nauči da „sačuvam unutrašnji mir i kako da budem mirna, tiha, blaga duša kao što su anđeli Tvoji i sveti“. Nagon na povraćanje ne popušta. Morala bih da poradim na tom telesnm delu, verujem da je to iz mog preverbalnog doba, jer je telesno manifestovano nagonom na povraćanje a nema verbalnog dela.

Sva lica, radnje, mesta su fikcija.

Juče sretoh Knjigovođu Sveca koji kaže da je ok da taksisiti nemaju fiskalnu kasu- dogodine,  jer oni „znaju da komuniciaju sa“ Sistemom/Gradom. Vau. Ili: Wau! Jutros u povratku prolazi, meni uvek čudna, ženska osoba koju redovno zaobilazim. Starija ženu- pre zapuštena: seda kosa tj. tri prsta izrastak na crnoj, i plava kosa ali neka drugačija i ranija obojenost ostale kose. Dosledno prezentuje neki mladalačko-retro-hipi-manirovani stil komuniciranja i oblačenja. Uvek vuče preplašenu kucu  Lunjitu. Ona me je u prolazu zaustavila, a da nikada pre nismo komunicirale. Počinje da priča dok se ja izmičem i pomeram se unazad. Nemam vremena uobičajeno, a nemam ni šta u toj komunikaciji. Strašno. Kako se zovete pita ona, ja se zovem Irina dodaje. Onda nastavlja „teta dragojla“- bez teksta gledam izrastke belih vlasi na crnoj osnovi njene kose koja je nekada bila farbana u plavo. Priča kao navijena: kao tu su ose i pas i klješta tuče neki gazda psa … pa da ja telefonom obavestim, pri cemu nigde taj osinjak nisam nikada videla a ni „hanter pas“.  Zato kažem: ne neću, u tri minute Ste me jutros napunili agresijom. A ona meni doslovce i bukvalno: „pedofilko juriš devojčice“ te neki žuti prsluk sa retro šarom, koji je imala preko majice razgrće dok se osmehuje ko zna kome i ko zna čemu, i trči i okreće se oko svoje ose kao u nekoj samo njoj znanoj predstavi. Hvalili su samo Kusturičini Romi obučeni u zavese koji lete nebom. Ludilo. Imam strašan nagon na povraćanje. Pa ovaj grad se pretvara u Institution. Prisećam se da sam je par puta videla u naselju. Jednom sa devojčicom koja je odnegovala kerušu Simonu. Verujem da je tu startno koještarisala, a onda je iz dosade, a željna pažnje, krenula dalje. Jer kada sam videla drugu devojčicu koja šeta i dresira tuđeg psa Jocu- ta druga devojčica mi je okrenula leđa i ja sam bila zapanjena, jer smo već pričale o psima- na stazi a ona je govorila da joj nije ok da joj persiram. Nesrećna mizerere/ moria zagonetka dobila je mizerere/ moria idejno rešenje. Osetila sam nagon na povraćanje. Taj nagon da se ispovratim, osetim kada prisustvujem obespravljenju/ kada ipak mnogo mnogo, bolesni unerede/ povrede nedužnog.  I tako, kada do svoje 58-e godine života nisam poželela tuđeg čoveka ni ženu a tuđu decu/ pare/ knjige- na potpuno identičan način, smatram svetim i važnijim od ličnih, postah nema od čuđenja/ bola/ gađenja prema kuvaru. Pa onda sve te godine rada, učenja, služenja, ustanem pre 5 pa zalijem ruzmarine koje sam posadila na livadi i dodam đubrivo, pa usvojene ulične keruše koje su mlade i neposlušne šetam više puta dnevno dok mlađi komšija dobronamerno skreće pažnju da keruše prečesto izvodim i u pravu je… pa da učim, da čitam, da bojim … Nestvarno. Jezivo. Umobolna kreacija, razmišljam- možda, poznate kuhinje usmeravanja pažnje na drugoga. Mizerere. Moria.

Tri jutara kasnije, odjednom se prisetih rečenice: „Hitler je obukao svoje jurišnike u uniforme poljskih graničara i zapucao na nemačke graničare, tako je imao razlog da napadne Poljsku“. Malo kasnije prisetih se i imena knjige odakle je ta rečenica: „Nevidljiva ruka“-Ralf Eperson. Kakva asocijacija na jutro tri dana ranije!

„Слобода није политичка идеја, ни филозофска мисао ни друштвени покрет. Слобода је магични тренутак који посредује у одлуци о избору између две једноставне речи; „да“ и „не“.“ – Октавио Пас

Sva lica, mesta, radnje su fikcija:

U šumarku Jutututu

Nadzorni je Balakaha

Obećao trimčekima da će dati trimček stazu.

A na stazi, brajko moj Tablica Zabrana

Ne zna im se broj:

vožnja bajsa, mezimcima radost svaka …

Netrimčeki dragi mili,

Nikom važni nisu bili.

Klozet papir, ljudske fekalije,

bicikli što preko netrimčeka žure,

Metalik muzika, smeće, nađubrena šuma svaka.

Uteha je nama draga,

da  trimčeki treniraju

I da radost svoju

Svima nama darivaju.

Tako juče neka sedokosa žena/ na žalost čak komšinica, sa dečakom starim oko 7 godina, umesto da ga povede u restoran koji je tu odmah, u toalet ( ako neće/ ne sme kući), ona ga uči da kaki/ piški u šumi. Onda vadi i vlažne maramice- spremila se ona, ima, izgleda iskustva. A to što mladunac neće biti spreman da odloži naviku i vlada svojim sfinkterima- ma šta li je to ili još bolje čemu to. (Uz put, tu su i krpelji i tzv. Lajmska bolest.) Tu su livade i šume! Malo dalje uz trim stazu drveni stolovi puni pića/ ića, nedelja je. I jedan, ali oko 40 godina star, decak izlazi iz šume gde je…

I stvarno, zašto Balakaha ne pokupi smeće omah nego ga ptice raznose. I zašto ne postavi bezbroj tih pokretnih toaleta. Nekada davno je jedan od profesora tokom specijalizacije pričao da tolaeti moraju da imaju vodu, sapun i papir da bi se EDUKOVALI ljudi koji dođu. Najzad Balakaha bi mogao da zađe i uzme ljudima po 500 ili 1000 dinara, jer svo to piće ili ostavljeno đubre ima cenu cca povećeg novčanog izdatka, ono što se u brzom hodu vidi.

I tako, veliki i mali piške i kake po šumi. Navike odgovornost, odložiti potrebu do – i na društveno prihvatljiv način- šta to beše. Jer danas nema tako mnogo kladionica, već ima tako mnogo onih kojima nije rečeno da se nagoni kontrolišu. Ili je to ona „koještarija“ da u mikrokosmosu roditelji hrane, izdržavaju i daju džeparac svojoj deci i sa oko/ preko 30 godina (jer tako i sebi produžavaju život); dok makrokosmos isto vodi računa da su svi bezbrižni.

Najzad, „Pančatantra“ lepo savetuje: gledati svoja posla.

Norveški pisac Erlend Lu: Naivan. Super. Opisuje događaj kada su deca iz konvikta pri školi obrali jabuku, pri tome su uništili drvo. Vlasnik drveta je otišao kod direktora škole i napravili su dogovor. Đaci koji su učestvovali u pomentom događaju su u narednim mesecima donosili vlasniku jabukovog drveta, svoje parice koje su im roditelji slali mesečno. To znači da su sebe lišavali nekih malenih radosti. Na kraju školske godine, pomenuti đaci su otišli kod  vlasnika drveta jabuke. Ovaj ih je uveo u kuću. Poslužio i svakome dao njegove parice, koje je vlasnik drveta jabuke primao od dečaka i čuvao za njih. Tako su dečaci učili da je svet dobro i predvidljivo mesto. Tako su tzv. starovremskim vaspitanjem, stariji vaspitavali decu.

Kad god se setim ove priče, osetim toplinu u srcu i radost. Radost da su odrasli hteli da se bave sa decom, razmišljali šta i kako kazniti da kazna bude učinkovita, i smatrali su da im je to i dužnost. Odavno se ovo ne praktikuje. Današnja deca su često buntovna, bahata, bez razumevanja uzroka i posledice, smatraju da im pripada da udaraju drvo, da lutaicu gađaju kamenom- možda, i jer ih roditelji svojim primerom savetuju.  Uz to roditelji idu ispred njih i opravdavaju te radnje.

Mikrokosmos- porodica i makrokosmos- društvo se međusono prožimaju.  „Porodica je osnova ćelija društva“. I dalje verujem da je individualni stav i individualni izbor ponašanja – važan.

1.jedna banana (neka bude zrelija jer je sladja), 3.jabuke.

Šolja ovsenih pahiljica. Iseckan badem/lesnik.

Jabuke oljuštiti, obatiti i ispasirati, dodati ispasiranu bananu i ovsene pahuljice. Ako je masa vodenasta i dalje, dodati još pahuljica dok se ne formira kompaktna masa. Kašikom vaditi smesu i stavljati u pleh sa pek papirom, formirati keksice srednje veličine i posuti seckanim bademom/ lesnikom.

Peci pola sata, ili dok ne budu i iznutra suvi.

Prijatno.

Poslaše mi o meni:„ Malo sam bolje sagledala Draganu. Nije patetična – racionalna je. Nije liberalna – zahtevna je, i zna kako treba. Ciljeve postiže na dugi rok, sa velikom verovatnoćom da uspe. Iskrena je, otvorena odlučna. Ne podilazi klijentu. Deluje lekovito i smirujuće. … Vaše je, šta ćete dalje. Imate mogućnost, ako želite, iskoristite je …“

A onda i ovo, ali kao komentar, druga i drugačija komunikacija: „Roditeljima sam … . Rekla da … . Naredila mami da … što radi….sve sam im prepričala. I zadovoljni su pristupom. Svaka cast za izbor lekova. Istražila sam a I upućena u lekove, jer I ja imam neke probleme na kojim radim…ali … “ (Klijent komentariše- skroz štosno).

I šta čovek još može da doda ili kaže.

1 l sampona od koprive ( Afroditin ili Farmasi)+

+ 100 ml pantenola ( vodeni rastvor)+

+ 30 ml kapi od koprive+

+ 30 ml AD kapi+

+ 50 ml ricinusovog ulja+

+ dvije ampule B vitamina.

U pradavna vremena, neki vladar je imao jedinicu kćer, koja je bila gajena s ljubavlju. Svaka želja joj je bila uslišena. Ne upoznavši sebe, ni svoje snage, potrebe, emocije; zaljubla se u svog roba. Poželela je da sa njim provede život. Otac je dugo svedočio o nemogćnosti takvog izbora. Kći je istrajavala. Onda, je vladar doneo odluku da ih zatvori u jednu sobu na neko dugo vreme. Ostavši sami i bez protivljenja njegog oca, ona – kći je shvatila svoju lakomislenost, i prestala je da veruje u nemoguću misiju.

Ponekada, kada, nama važni istrajavaju u svojim izborima, koji nas dovode da posumnjamo u sebe, pametno je udahnuti i pustiti, da idu za svojim izborima. Jer za to snose sami vlastitu odgovornost. I to je jedini put/ način da razumeju i budu odgovorni prema sebi.

На дно шерпе уље па 2-3 кафене кашичице зачина Ц, промешати да не загори. Онда у загрејано уље додати полако томатино љути парадајз 500 милилитара. Онда из кетлера пресипати литар вреле воде, па ким и ловор, па још нешто вреле воде па мало смрзнутог поврћа и пиринча колико стане у затворену шаку. Када ставим пиринач, искључим ринглу. Промешати. У тањир може тако или са јабуковим сирћем.