Sva lica, mesta, radnje su fikcija:
U šumarku Jutututu
Nadzorni je Balakaha
Obećao trimčekima da će dati trimček stazu.
A na stazi, brajko moj Tablica Zabrana
Ne zna im se broj:
vožnja bajsa, mezimcima radost svaka …
Netrimčeki dragi mili,
Nikom važni nisu bili.
Klozet papir, ljudske fekalije,
bicikli što preko netrimčeka žure,
Metalik muzika, smeće, nađubrena šuma svaka.
Uteha je nama draga,
da trimčeki treniraju
I da radost svoju
Svima nama darivaju.
Tako juče neka sedokosa žena/ na žalost čak komšinica, sa dečakom starim oko 7 godina, umesto da ga povede u restoran koji je tu odmah, u toalet ( ako neće/ ne sme kući), ona ga uči da kaki/ piški u šumi. Onda vadi i vlažne maramice- spremila se ona, ima, izgleda iskustva. A to što mladunac neće biti spreman da odloži naviku i vlada svojim sfinkterima- ma šta li je to ili još bolje čemu to. (Uz put, tu su i krpelji i tzv. Lajmska bolest.) Tu su livade i šume! Malo dalje uz trim stazu drveni stolovi puni pića/ ića, nedelja je. I jedan, ali oko 40 godina star, decak izlazi iz šume gde je…
I stvarno, zašto Balakaha ne pokupi smeće omah nego ga ptice raznose. I zašto ne postavi bezbroj tih pokretnih toaleta. Nekada davno je jedan od profesora tokom specijalizacije pričao da tolaeti moraju da imaju vodu, sapun i papir da bi se EDUKOVALI ljudi koji dođu. Najzad Balakaha bi mogao da zađe i uzme ljudima po 500 ili 1000 dinara, jer svo to piće ili ostavljeno đubre ima cenu cca povećeg novčanog izdatka, ono što se u brzom hodu vidi.
I tako, veliki i mali piške i kake po šumi. Navike odgovornost, odložiti potrebu do – i na društveno prihvatljiv način- šta to beše. Jer danas nema tako mnogo kladionica, već ima tako mnogo onih kojima nije rečeno da se nagoni kontrolišu. Ili je to ona „koještarija“ da u mikrokosmosu roditelji hrane, izdržavaju i daju džeparac svojoj deci i sa oko/ preko 30 godina (jer tako i sebi produžavaju život); dok makrokosmos isto vodi računa da su svi bezbrižni.
Najzad, „Pančatantra“ lepo savetuje: gledati svoja posla.