Norveški pisac Erlend Lu: Naivan. Super. Opisuje događaj kada su deca iz konvikta pri školi obrali jabuku, pri tome su uništili drvo. Vlasnik drveta je otišao kod direktora škole i napravili su dogovor. Đaci koji su učestvovali u pomentom događaju su u narednim mesecima donosili vlasniku jabukovog drveta, svoje parice koje su im roditelji slali mesečno. To znači da su sebe lišavali nekih malenih radosti. Na kraju školske godine, pomenuti đaci su otišli kod vlasnika drveta jabuke. Ovaj ih je uveo u kuću. Poslužio i svakome dao njegove parice, koje je vlasnik drveta jabuke primao od dečaka i čuvao za njih. Tako su dečaci učili da je svet dobro i predvidljivo mesto. Tako su tzv. starovremskim vaspitanjem, stariji vaspitavali decu.
Kad god se setim ove priče, osetim toplinu u srcu i radost. Radost da su odrasli hteli da se bave sa decom, razmišljali šta i kako kazniti da kazna bude učinkovita, i smatrali su da im je to i dužnost. Odavno se ovo ne praktikuje. Današnja deca su često buntovna, bahata, bez razumevanja uzroka i posledice, smatraju da im pripada da udaraju drvo, da lutaicu gađaju kamenom- možda, i jer ih roditelji svojim primerom savetuju. Uz to roditelji idu ispred njih i opravdavaju te radnje.
Mikrokosmos- porodica i makrokosmos- društvo se međusono prožimaju. „Porodica je osnova ćelija društva“. I dalje verujem da je individualni stav i individualni izbor ponašanja – važan.