Sva lica, radnje, mesta su fikcija.
Juče sretoh Knjigovođu Sveca koji kaže da je ok da taksisiti nemaju fiskalnu kasu- dogodine, jer oni „znaju da komuniciaju sa“ Sistemom/Gradom. Vau. Ili: Wau! Jutros u povratku prolazi, meni uvek čudna, ženska osoba koju redovno zaobilazim. Starija ženu- pre zapuštena: seda kosa tj. tri prsta izrastak na crnoj, i plava kosa ali neka drugačija i ranija obojenost ostale kose. Dosledno prezentuje neki mladalačko-retro-hipi-manirovani stil komuniciranja i oblačenja. Uvek vuče preplašenu kucu Lunjitu. Ona me je u prolazu zaustavila, a da nikada pre nismo komunicirale. Počinje da priča dok se ja izmičem i pomeram se unazad. Nemam vremena uobičajeno, a nemam ni šta u toj komunikaciji. Strašno. Kako se zovete pita ona, ja se zovem Irina dodaje. Onda nastavlja „teta dragojla“- bez teksta gledam izrastke belih vlasi na crnoj osnovi njene kose koja je nekada bila farbana u plavo. Priča kao navijena: kao tu su ose i pas i klješta tuče neki gazda psa … pa da ja telefonom obavestim, pri cemu nigde taj osinjak nisam nikada videla a ni “hanter pas”. Zato kažem: ne neću, u tri minute Ste me jutros napunili agresijom. A ona meni doslovce i bukvalno: „pedofilko juriš devojčice” te neki žuti prsluk sa retro šarom, koji je imala preko majice razgrće dok se osmehuje ko zna kome i ko zna čemu, i trči i okreće se oko svoje ose kao u nekoj samo njoj znanoj predstavi. Hvalili su samo Kusturičini Romi obučeni u zavese koji lete nebom. Ludilo. Imam strašan nagon na povraćanje. Pa ovaj grad se pretvara u Institution. Prisećam se da sam je par puta videla u naselju. Jednom sa devojčicom koja je odnegovala kerušu Simonu. Verujem da je tu startno koještarisala, a onda je iz dosade, a željna pažnje, krenula dalje. Jer kada sam videla drugu devojčicu koja šeta i dresira tuđeg psa Jocu- ta druga devojčica mi je okrenula leđa i ja sam bila zapanjena, jer smo već pričale o psima- na stazi a ona je govorila da joj nije ok da joj persiram. Nesrećna mizerere/ moria zagonetka dobila je mizerere/ moria idejno rešenje. Osetila sam nagon na povraćanje. Taj nagon da se ispovratim, osetim kada prisustvujem obespravljenju/ kada ipak mnogo mnogo, bolesni unerede/ povrede nedužnog. I tako, kada do svoje 58-e godine života nisam poželela tuđeg čoveka ni ženu a tuđu decu/ pare/ knjige- na potpuno identičan način, smatram svetim i važnijim od ličnih, postah nema od čuđenja/ bola/ gađenja prema kuvaru. Pa onda sve te godine rada, učenja, služenja, ustanem pre 5 pa zalijem ruzmarine koje sam posadila na livadi i dodam đubrivo, pa usvojene ulične keruše koje su mlade i neposlušne šetam više puta dnevno dok mlađi komšija dobronamerno skreće pažnju da keruše prečesto izvodim i u pravu je… pa da učim, da čitam, da bojim … Nestvarno. Jezivo. Umobolna kreacija, razmišljam- možda, poznate kuhinje usmeravanja pažnje na drugoga. Mizerere. Moria.
Tri jutara kasnije, odjednom se prisetih rečenice: “Hitler je obukao svoje jurišnike u uniforme poljskih graničara i zapucao na nemačke graničare, tako je imao razlog da napadne Poljsku”. Malo kasnije prisetih se i imena knjige odakle je ta rečenica: “Nevidljiva ruka”-Ralf Eperson. Kakva asocijacija na jutro tri dana ranije!