Često posle Službe odsedim neko vreme u drvorištu crkve i onda se lagano vraćam kroz naselje. Nekako slike prate jedna drugu. Po pravilu prvo ugledam posvećenog roditelja i bebu kako se pogledom razumeju i podržavaju. I kao da nema nikog i ničeg do njih dvoje. A onda se u kadru pojavi drugi roditelj sa mobilnim i sa bebom, ova beba je obicno ljuta, ignorisana, nema konekcije pogledom, roditelj je fokusiran na mobilni. Tada poželim da kažem tom roditelju da će mu/joj biti žao izgubljenih trenutaka u kobajagi važnim komunikacijama. Prećutim. Pomislim, da, imaćemo dosta klijenata na psihoterapiji.
Sretnem i npr. Serjožu koji je centar sveta svojim roditeljima, ali koji u svojoj velikoj ljubavi ne postavljaju granice. Tako dečak spava kad hoće, ponaša se kako hoće, a otac ponosno komentariše prijateljima:“Vidi šta mi radi“. Radi ono što mu se može i što je naučio da je dozvoljeno. Već sutra u školi toga neće biti. A otac je u svojoj priči da je u teoriji jedno a u praksi drugo. Nikako da ljudi/ roditelji razumeju da je ljubav planska aktivnost i nije stihija. I da od nas roditelja zavisi koliko će dete biti prijemčivo za promenljiv mentalni stav i jasne fleksibilne granice.