Изводим псе у прву јутарњу шетњу. Касним. Срећем комшију како синове „убацује“ у ауто, комшиницу која иде код лекара и говори полако и теже. И ето у видном пољу покисли леш мачке окренуте на леђа са „уједима“ врана, гаврана. Осврћем се и питам комшије да ми придрже поводце или да узму кесе из џепа моје јакне, да леш животињице склоне са тротоара. Рачунам, деца им се играју, унуци можда. Али не. Сви они (веома и јако) журе. Оно што ме је заинтересовало је став љутње који су баш сви ти људи имали када сам их молила у вези уклањања леша животињице. У некој од књига прочитах да је чувени виолиниста, за чије се скупе карте чека у редовима, као сарадник експеримента, свирао ујутру, на улаѕу у неки метро и да је зарадио тек неки бедни новчић а да га ужурбани пролазници нису ни препознали. Да, сви ми у својим мислима претрчавамо преко „Садашњег тренутка“. И тако стално у потрази и журби. Помало тужно изгледа. У повратку усред паркића између зграда леш мртве птице. Сада у видном пољу комшиница која метлом чисти спољни зид зграде у којој живи. Питам је исто. Неверица. Не знам да ли је увређена или и много љута: На шта она мени личи, она фина и вредна особа. Добих грдњу. Е то је баш cool.
Psihijatar i psihoterapeut