Очекујем драгог вредног младог нормаликуса за помоћ око сајта и блога, звони мобилни, позвана сам на Бадње вече. Моја бивша шефица, колегиница од које још увек учим, позива. Њен отац високи официр неке давне приче је тржио да му супруга донесе униформу када је, сада држава, Хрватска одлучила другачије. И тада се шлогирао и сахрањен уз почасне плотуне. Сећам се како сам имала осећај да се цела једна епоха управо сахрањује.
Пуно касним, друштво је шаролико, познадосмо се госпођа „из Рузвелтове“и њен супруг Зоран. Она је једнако емотивно топла, драга док он, споља, делује као лидер у том односу. Колега Маре који никада није чуо за мене али ништа другачије ни о ранијм колегама. Како је то интересантно да нас на Медицинском не науче да будемо кооперативни, пријатни. Срећом ту су Бошко и Бошковица (чијег се имена на жалост не могу сетити). Бошковица покушава да премости моје непознавање људи и нуди разне теме. Лепа, драга, топла, једноставна. Помиње кћери, мачку којој је брижно трaжила дом, о џезу, о новогодишњем концерту. Док седимо у џез клубу и дискретна џез музикица се чује, сада сам већ довољно своја да могу да признам да ми разумевање џеза није јача страна. Драга Бошковица не коментарише мој гаф. Нуди ми другу тему. Неке људе је немогуће не волети. И да хвала Ти што постоје тако лепи и драги нормаликуси, та Бошковица и Зорановица.
Psihijatar i psihoterapeut