-изговара, на пример, Тања са лицом велике патње. Нора је била весела црна керуша коју је Тања и стерилисала и повремено хранила и водила, уз своје усвојене, Киру и Пупу. Описивала је Нору као јако независну, независнију од Кире. А Нора је имала велики осећај припадности Кири и Тањи. Бупа је била довољно своја да јој је било превише и Кире. Тако су ходале скоро сваког јутра, заједно. Повремено би Нора осванула у насељу без Тање, Кире и Бупе. Једном сам је видела да сама прелази улицу код цркве. Други пут сам је видела саму па је пратила Дуњу и мене, али није показивала никакв афинитет за нас. Волела је да се игра са Киром и ова јој је дозвољавала да јој грицка уши. Нора је желела да припада где и Кира. Верујем да је тешко хранити три керуше. Има тренутака када се деси да ме новчане обавезе притисну па … није лако. Верујем да је Тања веровала да је доста два пса. Па до јуче је хранила туђег пса док је девојка која га је удомила била на вишемесечном болничком лечењу. Али Нора, да Нора је патила када је добијала грдње јер једе фекалије које су људи остављали у шуми па онда грицка Кирине уши. Онда на све то дођем и ја и пољубим Киру у паметну главу, некада и Бупу, али никада Нору. Зато ме реченица са почетка текста удара. Стижем нема кући и почињем да плачем. Због Норине потребе за припадањем одрђеној кохорти, за Константиновом потребом да буде прихваћен какав јесте и да добије заштиту од оне која га је усвојила са улице па је негде припадао, и тако полагао право на заштиту. Верујем да животињице умеју да прочитају наше мисли и да можда следе исте бирајући да макар по тако страшну цену покажу лојалност људима (?). Да, нисам исплакала бол за Константином који је погинуо крјем јула, у 6 ујутру, девојка је само прешла преко њега откривши да је оставила и браник. А Коста је био, верујем, љут, тужан, нисам умела да га пустим да сам изабере начин комуницирања са другим псима или да се љути на друге псе и људе коју су били изазовни према њему. Грдила сам га, склањала од људи и паса, нисам волела да јури уличне псе јер је и он био са улице… А он је био пас са пуно ожиљака на телу и верујем у души. И не знам зашто сам га пустила са поводца тог дана. Ни због чега сам слушала туђе савете да га пуштам са поводца. Нити зашто сам имала потребу да могу да контролишем ту енергију која је Косту чинила таквим и посебним. И данас имам сличицу његвог одласка из ове приче, и сада док ово пишем плачем и патим. Од Константина сам научила да прихватам и волим онако како јесте, и да више никога не мењам, и да оклевам када пожелим да улично куче уведем у мој живот. Ту су око нас а опет, као ни себе, често не разумемо ни њих. Неки су са идејом да је то непотребно али то су неки други. Ја сам захвална за сваку од животињица које су ме благословиле и оплемениле својим боравком уз мене. Од сваког од њих сам учила, добијала, преживљавала и живела. Хвала им. Хвала им. Хвала. Хвала. Молим Вас да ми опростите јер нисам била довољно паметна и квалитетна да сам могла да разумем. Опостите. Опростите, молим.
НАПОМЕНА: Сва поменута имена, лица, догађаји су фикција.