ТЕКСТови Данас је Велика Госпојина Текст о Фриди:

Фриду упознајем као Малену или као Чарапицу. Сазнајем о нјој преко нет техника. Да је само штене које одраста, да ју је мати одбацила јер чека нове куце. Прича је да је била весела и драга беба штене одлучно освајајући ливадицу. Онда су решили да је стерилишу да не прође као њена мама, керуса у насељу, која би сваке сезоне након парења са власничким псима, имала бар по два окота годишње. И која је на крају угинула усред порођаја и сепсе немајући снаге да породи сву бројну штенад коју је у последњој трудноћи носила. Леш те кује је данима стајао усред насеља док два лика нису замотала леш у кесу и однели несрећну керушу.
Након стерилизације, млада керуша је једноставно донета и избачена на ту исту ливадицу. Киша ју је квасила и она је дрхтала. И тако. Тада је неко отишао до, познатих нам, ветеринара и купио ињекције који је комашија санитарни медицински техничар давао. Боже драги, хвала Ти на свим добрим и драгим људима који су овако или онако волели ово биће. Тај неко би куповао кости у оближњим радњама и давао јој. Али је она више волела да буде у друшту те особе и њене куце боје меда. Тако да би остајала гладна. Била је упорна у томе да има друштво. Онда су људи почели да је терају, ударају. Причаће једна: Кошија ју је „затукао“, зато је она знала да мора да се брани. Свој наводни страх су правдали тиме да су склањали картон на коме је стајала на зими на великом минусу. Када би је видели да јури неког или да жели да нападне, уместо да је изгрде, болесни људи су је награђивали или је чак називали „курвом“. Тако је сама и одбацивана и злостаљана лежала на сакупљеном јесењом лишћу. И оепт киша и снег и неки ружни пси. А она бескрајно поводљива у потреби за друштвом. Тако је подигла и малено тробојно маче. Њих две су делиле храну и чувале леђа једна другој. И тако пуна парадокса, керуша је дочекала мој повратак у земњу.
Сада постајем свесна прича које сам слушала. Схватам да су људи решили да јој дођу главе, зову шинтере и свашта још. И када долазим она ми уз степениште трчи весело испуштајући звуке који су мени личили на радосно гроктање, и које после када сам је увела у кућу, никада више нисам чула. Тако је лако било идентификовати се са патњом и свим тим у чему се налазила, Скоро одувеквек сам имала дилему; да ли је требало оставити да како тако буде срећна или како већ али слободна или то што је добила доласком код нас. Јер требало је све то укалупити. У стари Фриду смо прева три месеца лечили од рана и крпеља, комшиница је избунарила антибиотски спреј за њу. Да било је и комшија који су били симпатизери. Добре људе је махањем репа поздрављала а раније злостављаче игнорисала. Добила је пасош. Имала је керушицу три пута мању коју је следила као вођу и чија је била главна. Некада би лајала а некада би обе лајале. Комшија се бунио и наводно испред кућног савета се залагао за ко зна шта све док комшија Брка није довео Рекса који је гласно дозивао месецима у жичаном кавезу у ограђеном власничком простору у близини. Тек купила је моје енергије и нервозе. Касно сам разумела Цезара Милана и евентуалне дресере. Једном је на њу у шуми кренула власничка керуша Дарка која нити је вакцинисана нити чипована. Некако сам подметнула себе јер је Фрида била на поводцу а Дарку су пуштали иако то није био први Даркин атак на Фриду. Касније ће тражити да нађем жену која није хтела ни да вакцинише пса а камо да се легитимише. Тек Фрида је покушавала а ја често нисам успевала да разумем. И тада сам почела да учим школе, да би разумела. Свака наша животињица ме је учила. Од Фриде сам можда највише научила о љубљви, трпељивости, чекању, милости, не морању глупим као правилима. А опет, као да за њу никада није било довољно времена. Захвална сам јој тако тако много.
Отишла је пре скоро пар сати у физичком облику. Остало је њено место на фотељи. Чак ни мачка не користи то место. Поштује је. Ни малени пас. Остала је таква празнина, и ја нисам знала да ће ми тако пуно недостајати.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*