Устајем рано и свашта нешто завршим и будем поносна на себе јер свашта посвршавам. Да ли је то гордост? Верујем да јесте. Али пре 16 сати данас нисам тако размишљала. Јер прошетала сам керуше довољно рано да и она која још није стерилисана, не доведе у напаст неког пуштеног мужјака. Залила сам рузмарине. Сипала воду птицама иза зграде. Ставила зрна пшенице и воду за птицу на тераси која лежи на два јајета. Дала уличним мауовима храну и воду. Отишта да купим таблете против паразита за керуше. Дала по шаку хране уличним псима које ујутру сретнемо. Свратила у продавницу по грожђе за у Цркву, за данас. Истуширала се у страху да сам пропустила Литургију јер сам видела да је служба у Цркви Св. Николе почела у осам. Или нисам разумела? Тако у свом том трку опрах грожђе па у цркву. И већ размишљам да имам да учим за час сутра, да имам да бојим за средину септембра. И да вучем књигу која ми се јако чита. Јесам пазила на Литургији. И свеће пре Литургије купила и упалила јер Тања у продавници свећа каже да тако треба: купити свеће пре или након Литургије. И певала тихо да не угрозим Службу. И исповедала се, али на страни где је исповест била бржа, и причест. И стално то трчање за обевезама. Онда зовем другарицу да јој кажем да сам видела њеног сина како је певао у хору… И она хајде да се видимо. А ја Дивљакиња, која је одбила дружења већ безброј пута до сада, кажем важи. Утрпавам постан бели пасуљ у себе и мало грожђа. И трчим да се видим са мојом другарицом из Цркве и њеном секом. И онда седимо… Она има прекрасну сестру. И све три сестре имају леп и топао однос. Кажу и мужеви су били као браћа. И син од моје другарице зна где му је место у реду у породичним односима. Свиђа ми се. И тако. Негде око 16 је дошло моје велико дете. И … Схватих да све могу да постигнем без трчања и у миру са собом, који данас нисам нашла све док нисам отишла на вечерњу Службу . И тада рече Отац Влада: Ви Сте одлучили да журите. И, да то је било скоро то, али не само то. Ја сам скоро цео дан у журби провела на такозваном “аутоматском пилоту”, правећи грешке, и чак и то и не увиђајући. И онда се сетих, у себи сам се расправљала са новом управницом наше седмоспратне зграде јер је држала отворена улазна врата зграде а прозоре на степеништу зграде- затворене. Људи су били на одморима, станови празни или су људи у то време радили али ван својих станова. Пуно станара не желели да улазна врата зраде буду отворена, али се не усуђују да се расправљају. Страшно. Било ми је криво. Била ме је срамота. Јер сам свој дан и своје време покварила размишљајући о туђим манирима. Па ми имамо псе, а пси не воле .. тужно у престоници у XXI веку. Није моје понашање. Онда сам села на степенице Цркве и ћутала. Мир је постао део мене. Било ми је добро и лепо. Радовала сам се спокоју у себи. Хвала. Хвала.
У наредним данима схватих да две девојчице донесу кравље млеко и пастетице за маце. Договориле смо се да сакупимо отпадке од мачје исхране, да не сметамо другима. Оне су седеле крај мауова а ја сам на стази трчала на посао. Лепа и вредна деца. Схватих, такође, да су улични пси дебели и да их хране. И радовала сам се да је свет добро и лепо место. Хвала. Хвала. Хвала јер сам успорила и пронашла унутрашнји мир.