Sva pomenuta lica, mesta i događaji su fikcija:Tri godine sam živela i radila u Norveškoj. Volim tu zemlju. Volim i jer je kraljevina. Pokojna baka Nadežda, popadija iz vremena neke usahle kraljevine, je pričala da je tada postojao korektan i uređen život. Verujem da me je boravak u Norveškoj usmerio da rastem i razvijam se. Ministarstvo zdravlja je imalo zahtev za moju nostrifikaciju. I tako je počelo sa željom da budem još bolja i da mogu da doprinesem. Svaku zarađenu paru sam davala za kurseve jezika. Ustajala sam rano i pešačila sa jednog na drugi kraj grada za tramvajskim šinama, čak i ne razmišljajući da na mapi mogu da napravim prečice. I nekako sam verovala da sve mogu. Radovala sam se kada bi se neki novi proizvod reklamirao i delilio prolaznicima, sav novac sam davala za neophodne potrepštine. Čeznula za detetom koje je studiralo. Obožavala sam norveški knajp hleb. Ako bi poranila mogla bih da kupim dva, tada je ovaj hleb koštao 20 kruna. Učila sam, radila i tako do prvih papira kada sam mogla malo lakše da dišem. Čak i da pošaljem paket iz Kivija gde se nalazila i priručna pošta. I td i td. Danas smatram da nisam bila dovoljno pripremljena, nisam čak ni razmišljala o kreditu i sličnim olakšicama. Neobaveštenost mi se osvećivala. Ipak Norvežani su voleli Srbe. Tako i mene. Nisam pravila probleme, jer zašto bi. Verujem da sam dosadna i predvidljiva osoba. Kada je došlo vreme da platim porez, platila sam. Kada je trebalo da produžim dozvolu, jako bih poranila, u policiju za strance, da budem prva u redu, i produžavala sam dozvolu. Nije nikada hladno. Golfska struja zaista „radi“. Imala sam svoj omiljeni market Rema 2000 uz stadion, gde sam mogla da „krstarim“ i uglavnom razgledam rafove, dok pijem kafu kojom su potrošači Reme mogli da se osveže. Nekako je to ostala najlepša kafa koju sam pila u Norveškoj. Iako bi jagode za koje piše da su norveške bile skuplje, prodavale su se, i meni je bilo simpa. Da li bi Srbi kupovali jabuke/ jagode koje bi bile obeležene pridevom: srpske?
Psihijatar i psihoterapeut