Moj boravak u Norveškoj je bio i fasciniran načinom sagledavanja i reagovanja. Kultura, gde se ljudi ne opterećuju bajatim sukobima: ko je koga (u Uniji). Znaju. Pamte. Ali nema manifestne ljutnje. Nema mržnje.
A psi su sterilisani. Vrlo mladi. I sem par mačaka na ulici, nema toga da „muškarčine“ puste svoje pse mužjake da jure ženke koje su na povocima ili, jednostavno, nesretna bića ulice, koja su ranije iznedrena iz hirova nekih vlasnika rasnih mužjaka.
Vraćam se iz šetnje i uz samu šumu nalazim žuto štene puno krpelja. „Kupim“ štene slobodnom rukom, dok našu usvojenu uličnu kerušu vodim na povocu nazad. Kažu komšije: bilo 5 štenadi koje je gazda šetao. Neki Pamatnjakovići Roditelji su, da bi svojoj deci uslišili želju za životinjom, vikendima uzimali štene od keruše i malenog čopora. Na kraju, keruša- majka nije htela štene da primi k sebi, iako bi Roditelji Pametnjakovići vraćali štene majci- keruši radnim danom.
Da. Da. „Neka igre počnu“ ili „Hleba i igara“ ili „Dajte im kolače ako nemaju hleba“!
I opet, u Norveškoj, smo imali knjige za učenje jezika ali i sa informativnim i edukativnim crticama, tipa: mladi čovek kaže majci da kada je prvi put počinio krivično delo, ona ga nije ni upozorila, a eto sada, kada je stigao do strašnog kažnjavanja, ona tuguje. Ma, sećanje je varljivo. I ponekada se sebi narugam i podsetim na vic „Čitaš li ti nešto“?
Savet: Ne šetajte uz rub šume. Ne slušajte veterinare i sterilišite svoje ženke pse jer manje gubite energije, a ne komentarišite jer “nikada ne dozvoli sebi da upadneš u prepirku , učeni postaju neznalice kada …“.