TEKST: XII dan- vanredne mere u 2020., vreme za bavljenje sobom, prisećanja, statistika, progutane ”koščice breskve” ili neabdejtovani roditeljski saveti/ naređenja, opet de Melo

Primarijus Adamović je devedestih prošlog veka pričao o svom doktoratu iz psihosomatike o infarktu srca kao o menadžerskoj bolesti, da bi završio da se isto dešava i nemenadžerima koji i ne stignu do bolnice i statistike. Tako da je taj statistički broj pokazatelj korelacije sa literaturom kompatibilnih rezultata. Kao da stres dožive samo menadzeri.

I dok se vreme protiče, prisećam se de Melove priče ”O drzavnicima:

Pitali su čuvenog kineskog mudraca Konfučija: ”Sta je najznačajnije za dobru državu?” ”Hrana, oružje i poverenje naroda”. Glasio je odgovor. ”A kada bi država nečeg morala da se liši, šta bi bilo prvo?” ”Oružje.” ”A zatim?” ”Hrana.” ”Ali narod može početi da umire bez hrane!” ”Smrt je oduvek neizbežna sudbina ljudskog bića, ali narod koji nema poverenja u svoje državnike, zaista je izgubljen.”

Moji roditelji su smatali da je njihova dužnost da vole i čuvaju svoju zemlju. Danas bi verovatno bili izvrgnuti podsmehu. Kako su danas mnogi njihovi saveti/ moralisanja/ moranja/ generalizacije dekadentni. Povremeno, kao ovo sada, kada je vreme da se bude sa sobom, shvatim koliko su bili naivni i nefunkcionalni za sebe (i porodicu) a koliko je sve bilo samo mnogo mnogo tužno, iako paradoksalno to nije izgledalo tako. O očevim roditeljima. O vremenu koje je obeležilo sve nas. O pandemiji velikih boginja, o brucelozi, o ptičjem gripu i sličnim maladaptivnim obrascima. I koliko je tužno da je upravo ”put do pakla popločan najboljim namerama” i da transgeneracijski mitovi  usmeravaju pogled potomstva u nefunkcionalne oblike ponašanja. I koliko je vremena potrebno da se odraste i odbije da se ponaša prema ”mi Petrovići/ Jovanovići/… tako to radimo”. Kako je ta koščica breskve samo nesvarljivo neupotrebljivo žuljanje, koje nas zadžava u zastoju. I dok često prepričavam priču Vekna od mesa gde kci pita majku zašto seče veknu od mesa, a ona to ne zna iako uredno radi, pa istraživanje sve do poslednje starice koja kaže da seče veknu od mesa jer ima mali pleh, pomišljam koliko smo automatizovali svoju suštinu. I tako mi postajemo roditelji i automatski ponavljamo iste ranje žureći na posao i ne stižući da čujemo sebe. I tako u žurbi, često dajemo našoj deci ono što je nama potrebno, čineći dosledno istu grešku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*