ТЕКСТ: Умри Боже да ти видим пратњу или Српско име Порфирије или Верујем да је време да се поздравим са Црквом Бошкић Драшкић или „Сви су људи једнаки али су неки људи су једнакији од других“… или о понижењу, прихватању или бес или его границе- део четврти

И данима ходам и разговаам са собом о прихватању, опроштају, о извињењу, о милости Богомајке и њеног сина. И ноћу се будим. И читам Молитвеник и читам Псалтир. Зашто нисам наставила да окрећем и други образ? Да ли је требало? Сумњала сам у себе и у своје право да будем виђена као људско биће и члан цркве. Онда се присећам  како је пре него је свешеник Никола дошао у ову цркву постојао хор, које је расформиран његовим доласком. Од чланице госпођа Аните, тог таквог хора где је диригент, такође, био на буџетском трошку, и од њене пријатељице Славице сам учила о благотворности редовног читања Псалтира. Училе су ме најделотворнијој молитви- њих две. Не, ниједан свштеник из ове цркве није имао времена да подучи ни тада ни каснје. Након доласка свештеника Николе, није било дозвољено окупљање и разговори о вери- у црквеном дворишту. Постављен је Отац Гаја, је био човек са којим се могло разговарати о вери. Добио је премштај за Беч. На то место је постављен Отац Драган. Била сам, и још увек захвала Анити јер ми је слала мејлове са духовним садржајима са пропрведима, углавном из Жарковачке вркве која је имала вечери беседе, угостила оца Милоша Весина…

Тако сам данас саветовала клијнеткињу да набави Молитвеник и Псалтир и да крене дан по дан да живи са губитком и тугом која јој се десила. Било је пуно бола у њеној причи и описа како су ти тамо једнакији од других једно радили а друго причали… О свом болу. О болу породице. О губитцима. О хроничним болестима. О четворомесечном умирању родитеља. Слушала сам. И слушала.

Шта ја њој саветујем?- питала је. Да набави ове две црквене књиге и да чита и да лагано кренемо ка тражењу и налажењу душевног мира и прихватања да се то догодило и опроштаја и за неопростиво. Причала сам да је Отац Влада на Литургији рекао „Небеска психологија“ и да у тој таквој психологији постоје, верујем, зашто су „дедови јели кисело грожђе а унуцима трну зуби“, да ће се можда неким чукунунуцима можда вратити то што су њенима урадили. Или, да само нађе свој душевни мир и са тиме можда другачији угао гледања и да себе престане да рањава са болом и губитком.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*