ТЕКСТ: Умри Боже да ти видим пратњу или Српско име Порфирије или Верујем да је време да се поздравим са Црквом Бошкић Драшкић или Сви су људи једнаки али су неки једнакији…Орвел „Животињска фарма“ или о понижењу, прихватању или бес или его границе- део други

Много пута сам виђала свештеника Миодрага у насељу и у згради у којој живимо- верујем,  да свети водицу. Јер и сам је становао у насељу. Просто могло му се да неће да дође а прота никола га је здушно подржавао. Зато сам знала да одем у цркву која је раније покривала ову регију. На задушнице. На празнике. Некако је тамо било све другачије. И исповест. И људи. И савет уз исповест. Није било хорског опроштаја. Свако је могао да каже и добије одговор. И никада се свештеник није извињавао за пре почетак Васкршењег поста да би наставио да превиђа парохијене и чини исте радње. Чему онда опроштај? Нека га не тражи. И то ће му бити прихваћено.

Тек схватих да тамо у ту другу цркву могу само инкогнитно јер је свака црква имала своју парцелу и свештеницима је било све једно шта и како се који свештеник понашао према пастви. Тако да, она жена, шамар по једном па и по другом образу је била у праву. Нешто као „кадија те суди, кадија те тужи“. Само тај део парохије, где живим, је огроман, и издељен у три групације, па можда треба већи број свештеника? Тражила сам утеху, савет, прихватење, најзад и себе и права да се заузмем за себе, јер тако и учим људе. Читала сам и духовне и световне књиге о бесу, о прихватању, о опроштају, читала Молитвеник и Псалтир. Изнова и изнова. Нисам спавала. Шта радити? Где да сечем славски колач? Не ваљда на истом месту као протеклих десет година.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*