Много пута сам виђала свештеника Миодрага у насељу и у згради у којој живимо- верујем, да свети водицу. Јер и сам је становао у насељу. Просто могло му се да неће да дође а прота никола га је здушно подржавао. Зато сам знала да одем у цркву која је раније покривала ову регију. На задушнице. На празнике. Некако је тамо било све другачије. И исповест. И људи. И савет уз исповест. Није било хорског опроштаја. Свако је могао да каже и добије одговор. И никада се свештеник није извињавао за пре почетак Васкршењег поста да би наставио да превиђа парохијене и чини исте радње. Чему онда опроштај? Нека га не тражи. И то ће му бити прихваћено.
Тек схватих да тамо у ту другу цркву могу само инкогнитно јер је свака црква имала своју парцелу и свештеницима је било све једно шта и како се који свештеник понашао према пастви. Тако да, она жена, шамар по једном па и по другом образу је била у праву. Нешто као „кадија те суди, кадија те тужи“. Само тај део парохије, где живим, је огроман, и издељен у три групације, па можда треба већи број свештеника? Тражила сам утеху, савет, прихватење, најзад и себе и права да се заузмем за себе, јер тако и учим људе. Читала сам и духовне и световне књиге о бесу, о прихватању, о опроштају, читала Молитвеник и Псалтир. Изнова и изнова. Нисам спавала. Шта радити? Где да сечем славски колач? Не ваљда на истом месту као протеклих десет година.