Свештеник Миодраг у недељу пред светог Николу, говорио параболу о Добром Самарићанину. Умео је да каже дивне проповеди. Умео је да разгрне моју љутњу на фамилију на исповести. Али не, он није долазио код нас. Презирао је, верујем, наше животињице, и верујем мене. И данас је тога мен било доста. Нисам желела ни мрву тога више.
Остатак дана сам радила на прухватању да људи имају право да неће да дођу, да други свештеник исто има право да се позове на црквену хијерархију. Али да и ја имам право да прихвати али и заштитим своје его границе.
Писла сам стручне радове указујући да и Црква учествује у духовном излечењу. Читала религијске исцелитељске књиге. И онда сам у недељу, једноставно, прегорела. Било је доста.
Тражила сам начин да себе и своје его границе заштитим. Отац Тадеј је писао да су Румуни у другом рату мало пострадали јер се нису опирали. Некако сам протеклих 10 година веровала у чуда. А онда у недељу више нисам желела да будем на тај начин у таквом односу са тим свештеницима. А опет није постојао адвокат за људска права. Ни могућност изабраног свештеника. Па ипак, на исповедима је било јасно где паства жели.
Онда сам читала верске књиге како бих себе научила. Па моје стручне. Било је тешко да прухавтим да сам тако ништавна као људско биће и да нисам заслуживала… Није било баш никога коме да се обратитим. Ово је трајало дуго дуго. Цели десет година. И имало је тенденцију да се настави. Одбијала сам да чујем глас разума: Када би прота Никола дозволио да парохијани имају изабраног свештеника, многи од њих би остали без свог екстраприхода. Ни један старешина цркве не би себи тако нешто желео. Ми парохијани, ако су били безбојни као ја, били су потрошна роба.
Боловала сам и још увек болујем. Зар родитељ не треба својим примером да пошује децу, парохијане. Или наша црвка негује систем Двоструких порука које су нарочито погубне за децу и утичу на развој озбиљних менталних болести. Та двострука правила, као у Орвеловој Животињској фарми “Сви људи су једнаки, смо су неки једнакији него други“ у почетку збуњују а онда „више пута поновљена лаж постане истина“. И онда се дете/ човек више не пита већ то прихвата као истину.
У уторак а пред св Николу, изађох из зграде да одем на посао. Налетех на свештеника Миодрага који је пошао у зграду, где ја живим, верујем да свети водицу за Светог Николу, али се није ни најавио телефоном нити је, изгледа, имао намеру да дође код нас. Зауставио се и као разговара где сам пошла и када се враћам. Зна он да доколичари седе на прозорима. Па ето. Испоштовала сам, иако…